-Alba, nadam se da si pripremila sve što je potrebno za sutra? – Lucija nervozno zabaci kosu ispod oka gledajući u devojku.
-Jesam, budite bez brige...gotovo je još pre dva sata. Rekla bih Vam ranije ali gospodin Huarez je tražio hitan prevod dokumenta za sutrašnji sastanak. – odgovori sigurnim glasom službenica.
-U redu, hvala. Slobodna si...sutra budi ranije u kancelariji.
Alba se zahvali i kao vetar izlete iz kancelarije zabacivši tašnu na rame. Njena gusta tamna kosa zaigra od žurbe padajući po licu u nemirnim pramenovima, svetlosmeđe oči preleteše po kolegama i uz osmeh im požele dobar ostatak dana. Volela je svoj posao i trudila se da pruži najbolje od sebe ali polako je shvatala da na lovorikama drugi leže. Lucija je bila njena šefovica „tatina ćerka" sa kupljenom diplomom i labavim srednjim obrazovanjem, devojka koja je gazila preko mrtvih ne birajući sredstva da dođe do cilja. Novac je mogao sve a posebno u zemlji koja se gušila u propaloj ekonomiji i dugovima. Ipak, nije gubila nadu...dovoljno obrazovana sa poznavanjem dva jezika, savršenim uklapanjem i profesionalnošću nadala se da će naći bolje radno mesto. Marketing je bio njen fah u kojem je mogla značajne rezultate postići kada bi neko prepoznao njen talenat. Do tad je morala trpeti „raspoloženja" šefovice koja je od samog rođenja bila nezadovoljna sobom, svima i životom uopšte.
Pretrča ulicu i ulete u tramvaj 12, odahnu, nije bila gužve, još sezona turista nije počela. Radovala se ručku jer ništa nije jela od prethodnog dana. Uživala je u svakom obroku i to se videlo po njenoj figuri. Bila je od onih žena sa oblinama na pravom mestu...raskošna kao Mikelanđelova Venera. Izazivala je sjajne poglede mladića koji su uzdisali gledajući za njenim bedrima i izvajanim nogama. Nisu ni sanjali da ona baš i nije bila oduševljena svojim izgledom, uzdisala je za manekankama sa svetskih naslovnica i nadala se da će jednog dana neko smisliti dijetu od 24h za vitko telo.
U žutoj haljini bez rukava koja je dosezala do kolena osećala se prijatno i ako je u Lisabonu bilo rekordnih 40 stepeni. Posmatrala je ulicu koja se pela uz brdo i divila se balkonskom cveću, pastelnim bojama uskih zgrada sa francuskim prozorima. Uživala u zvuku zvona koje oglašavalo izlaz i ljudima koji su bili opušteni i nasmejani. Duh ovog grada je ostajao duboko u sećanju i mnogi su mu se vraćali iznova ga istražujući. Toliko lepote na jednom mestu brisalo je svako neraspoloženje i tugu. Doselila se pre sedam godina zbog škole a kasnije i univerziteta. Došla je sa severa Portugala i za sobom ostavila roditelje i sestru željna drugačijeg života od onog zatvorenog, seoskog. Njeni su bili vlasnici jednog od eminentnijih vinograda u državi. Otac je bio veleposednik i ceo njegov život je bio posvećen vinu, napustio je mesto profesora na fakultetu i preuzeo imanje od oca...uvek je govorio da je to bila najbolja odluka ikada. Sa novčane strane da, a ostalo je bio život izolovan od sveta, drugačijeg shvatanja i merila vrednosti. Alba je osećala da je brdovit predeo sa kamenim kućama i vilom starom preko osamdeset godina, guši. Imala je utisak da je sve stalo još u srednjem veku i nije se pomerilo ni za jedan dan. Nekom građaninu bi to sve izgledalo kao atrakcija i silne novce bi izručio da bi proveo par dana u nedođiji koja je bila kao iz priča o Trnoružici. Ona je želela mnogo više.
Izađe na pola puta i priđe zgradi sa fasadom boje jutarnjeg neba, otključa vrata i uđe hodnik poplačan mozaikom od modrih kockica sa belim motivima. Stan je delila sa prijateljicom iz školskih dana, Felicijom. Bile su tim od prvog dana, obe vedre i pune života. Sa njom je prošla sve uspone i padove, bila joj je kao sestra, osoba koja je znala sve o njoj čak i način na koji je disala.
-Stigla sam...
-Odlično...u sobi sam, odmah izlazim samo još jedan potez četkicom i za danas dosta.
Izu sandale i otkopča haljinu...raskošno telo zablista u svoj lepoti. Uze peškir i krenu prema kupatilu, iz sobe se začu zvižduk.
-Jednom ćeš mi pozirati, šteta da takva lepotica ostane nepoznata i sakrivena...zamišljam...
