Tišinu prekinu uzvik malene Eliz.
-Tataaaaa...
U trenutku se nađe u njegovom zagrljaju, podiže je i poljubi u obraz grleći je snažno. Stigla je u pravom trenutku pružajući dovoljno vremena da se priberu jer susret je bio neočekivan za oboje. Alba oseti nalet drhtavice i smeteno potraži pogledom stolicu osetivši da joj tlo izmiče pod nogama. Njega videti je bilo ravno utopiji za svo vreme zablude u kojoj je živela. Svojom pojavom ispunio je prostor muževnošću od koje je osetila trnce u celom telu. Nesvesna svog ukočenog pogleda koji nije skidala sa njega izazva Felicijin smeh i komentar.
-Oprosti, Žerar je otkazao u zadnjem trenutku...morala sam nekako opravdati rezervaciju, i evo...zamena je stigla!
Ništa nije čula šta je prijateljica rekla pokušavajući da se sabere i utiša srce koje divljalo u grudima. Okrenu se prema njoj sa osmehom i priđe.
-Drago mi je da te vidim. Izgledaš predivno kao i uvek.
-Hvala...- jedva promuca.
-Ne brini...neću ostati, ne želim stvarati pometnju, ostaću još malo zbog Eliz.
Preseče je njegova poslednja rečenica...nije želela da ode. Oči joj se nekontrolisano napuniše suzama, zbunjeno se okrete i izlete iz salona. Nije smela dozvoliti sebi da je vidi koliko pati. Dokopa se sobe i zatvori vrata pokušavajući da dođe do vazduha. Šetala je kao lav u kavezu lomeći prste...otići će, možda je ovo poslednji put da ga vidi. Nije znao kao i ona da će se sresti, sigurno ima nekog... prošlo je toliko vremena. Šta očekuje, dve godine su rezvedeni! Pokri rukama lice i odmahnu glavom pokušavajući da se oslobodi njegove slike, on je bio njena jedina ljubav...muškarac kojeg nikada nije prestala voleti. Ovo Felis nije trebalo, njegovim dolaskom je dotukla. Trže je kucanje na vratima. Jedva izgovori „slobodno". Patricija otvori i reče.
-Gospođo, večera je postavljena...sići ćete?
-Stižem za minut, hvala.
Uzdahnu i priđe ogledalu, popravi šminku i kosu, udahnu i krenu u prizemlje. Silazila je polako osluškujući razgovor iz salona. Mešali su se glasovi, Eliza je nešto zapitkivala Vasila, začu njegov smeh i krv joj proključa. Obožavala je kada se smeje...svaki put je uspevao da je razoruža sa njim. Ušla je i opet privukla pažnju, oči joj zakova njegov pogled...gledao je ispitivački. Mirnim glasom progovori.
-Večera je postavljena...možemo preći za sto.
Eliz se ugnezdila u njegovom krilu naslonivši mu se na grudi. Bilo je jasno da ne želi da se odvaja od njega. Za večerom je napetost popustila, najviše su pričali Edi i Felis dajući vremena da se njih dvoje naviknu na novonastalu situaciju. Alba izruči nekontrolisano čašu vina tražeći način da se opusti jer oči su joj letele prema njemu tražeći odgovore, tražeći bilo kakvu emociju iza osmeha koji nije silazio sa njegovih usana. Vreme je odmicalo i bližio se trenutak njegovog odlaska, vrpoljila se na stolici kao na vatri ne znajući kako da mu kaže da ostane. Svaki pokušaj koji bi smislila bio je izlišan jer su bili razvedeni. Najviše se bojala njegovog odbijanja jer se našao u neprijatnoj situaciji kao i ona. Ludela je pri pomisli da ga čeka neko, užasnuta činjenicom da je našao ljubav svog života i da sedi za stolom iz čiste ljubaznosti i poštovanja prema Felis i Ediju. Pitanje ćerke joj pade kao šamar.
-Mama, može li tata spavati u mom krevetu?
Muk nastade za stolom...grlo joj se osuši, osmehnu se i odgovori.
-Što se tiče mene može...ali to pitanje treba da postaviš tati, možda je zauzet... ne bi bilo lepo da mu remetimo planove.
Devojčica se okrete i pogleda ga molećivo, očekujući odgovor.
