Simpatičan starčić pojavi se iz starog kamioneta sa slamnatim šeširom i osmehom na licu posmatrajući čokote loze. Prišao je laganim korakom kao mačka i ako je imao priličan broj godina.
-Gospodine Moreira, izuzetan zasad...moj naklon. Ovo je iziskivalo mnogo truda jer ova sorta traži mnogo više nego ostale zbog zemljišta.
- Hvala, dobro nam došli. Hteo bi vam predstaviti gospođicu Martinez koja je zadužena za marketing.
Upoznali su se i seli ispod paviljona u baštu. Razgovor je tekao u opuštenoj atmosferi, Alba je pažljivo slušala o čemu su pričali. Oseti vibraciju telefona i izvinu se kada ugleda Felicijin broj telefona...ona ne bi zvala bez razloga.
-Draga, ne brini nije ništa strašno ali morala sam javiti, Eliz ima blagu temperaturu i vodila sam je kod lekara...u pitanju je prehlada. Snalazimo se dobro. Kako si ti?
- Dobro, mislim da će ovo brže ići nego što sam planirala. Da li treba da se vratim?
- Nikako...sve je u redu. Čućemo se večeras.
- Molim te javi mi, u slučaju da se pogorša temperatura vraćam se.
Ceo dan su proveli na imanju uzimajući uzorke. Alba je zapisivala svaku zanimljivost koja bi joj pomogla u što boljoj reklami za vino koje je bilo izuzetnog kvaliteta. Primećivala se njena zamišljenost i par puta je Eduardo pogledao sa zanimanjem, bila je isuviše tiha i delovala je neraspoloženo. Na neki čudan način postajali su bliski i ako su razmenili samo par oficijalnih rečenica, u njegovom prisustvu osećala se sigurno i zaštićeno. Nije je skidao sa oka i u svakom trenutku je gledao da joj ugodi. Ni jednog momenta nije pomislila da ima zadnje namere, delovao je kao pravi prijatelj.
Nije sišla na večeru, umor je savladao a jedva je čekala da pozove prijateljicu i pita za ćerku. Telefon joj je zvonio ali nije se javljala.Panika je uhvatila nakon sat vremena jer nikako nije mogla stupiti u vezu sa njom, vrtela je najgori mogući scenario u glavi vezano za dete. Šetala je po sobi kao lav u kavezu pokušavajući da nađe razuman razlog zašto se Felis ne javlja. Neko zakuca na vrata...otvori ih i ugleda Eduarda.
-Alba, imamo gosta i želeo bih da siđete ako nije problem.
-Naravno, samo da se presvučem – nervozno odgovori.
Išla je kroz hodnik razmišljajući svo vreme o Elizi spremna da krene noćas za Porto. Nešto se loše dogodilo, predosećaj je svo vreme izazivao grč u stomaku. Silazila je niz stepenice i uđe u salon. Pored kamina primeti siluetu muškarca, plamen sveća obasja njegove oči...ukopa se u mestu. Trajalo je par sekundi a onda panično pogleda po prostoriji tražeći domaćina. Unezverena i iznenađena nije mogla iskontrolisati sebe, usne joj zadrhtaše jer oseti nagon da mu priđe sa rečima da im je ćerka bolesna. Toliko se osetila bespomoćnom i samom da joj oči ovlažiše od suza. Eliz je bila njihova, volela ju je više od svog života...ona je bila dete njene najveće ljubavi. Posmatrao je ispod obrva držeći joj oči zarobljene dovoljno dugo da u njima vidi sve što ga je zanimalo. Tiho progovori.
-Ne brini, tvoja ćerka je blizu tebe...Felis i ona su smeštene u selu ispod imanja. Kasnije ću te odvesti tamo.
Srce joj stade...zausti da nešto kaže ali je prekide Eduardov dolazak. Oseti kako drhti ne znajući kako je došao do bebe i njene prijateljice, kada se vratio i zašto je ovde? Vreme se vuklo i sve manje je imala strpljenja da čeka susret sa detetom, brinula je temperatura i saznanje da li on zna za ćerku? Nadala se da je Felis držala jezik za zubima i napravila veću štetu nego korist. Nije ih on dovezao bez razloga ovde.
-Edi, ja i moja prijateljica ćemo večeras biti u apartmanima u selu nadomak vašeg imanja. Sutra nastavljamo razgovor vezano za količinu vina i cenu.
