Faro...gradić na jugoistočnoj obali Portugala, parče raja gde vreme stoji zaglavljeno u seti i miru sabirajući prošle dane. Stari deo grada ušuškan u prozračnu belinu sa uskim ulicima koje kriju neku svoju priču trajnu i zanimljivu magično privlačnu. Pela se kamenim stepenicima posmatrajući procvetalo cveće koje virilo iz okačenih saksija diveći se živim bojama. Oko nje se širio miris okeana jezdeći na krilima povetarca ulazeći u svaku poru stoletnih zidina okupanim Sunčevim zracima. Zastade i zatvori oči, našla je mir...pomirila se sa sobom, oprostila sebi i krenula dalje kao i svi putnici koji traže svoju luku. Prošlo je vreme ogorčenosti, zamenila je potreba za zaboravom koji nikada neće doći jer onda bi i život izgubio smisao. Nikada se ne možemo odvojiti od najlepših sećanja, nikada zaboraviti koliko nas ljubav može učiniti srećnim i kada nestane. Lagano nastavi dalje sabirajući obaveze za taj dan. Imala je goste iz Francuske za koje je trebalo obezbediti prevoz sa aerodroma. Priđe drvenim vratima i otvori ih, zakorači u svoje carstvo, u luku za koju je znala da je poslednja, lutanju je došao kraj. Stara građevina sa velikim dvorištem koja je zadržala svoju autentičnost. Njeno nasledstvo od dede po majci za koje je smatrala da je poslednje mesto gde bi mogla živeti. Sada je bilo njena najveća ljubav pretvoren u pansion od kojeg je mogla pristojno živeti. Sav novac koji je imala uložila je u kuću stvarajući jedno od najtrežanijih apartmanskih mesta u Faru. Prizemlje u stubovima urađenim u mozaiku polukružnog oblika sa pogledom na kameni pločnik i fontanu. Sa sprata kao vodopad u jarko ciklama boji padalo je cveće zaklanjajući terase od Sunca stvarajući prirodnu hladovinu. Svako ko bi ušao imao je osećaj sklada i pripadnosti sa prostorom zatečen lepotom. Pletene od pruća garniture u beloj boji privlačile su gosta na popodnevni dremež uljuljkan žuborom vode iz krčaga u fontani. Gornji sprat natkriven sa motivima nebo plavih pločica još jedan detalj koji je mamio na potragu za sledećim izazovom. Ograda od kovanog gvožđa i volte ukrašene gipsanim reljefima mešavina gotike i maurskog, fascinantan spoj, davao je poseban pečat kući. Drvena izrezbarena vrata, krasila su polukružni hodnik. Iza svakih je bio apartman vredan svakog plaćenog centa. Alba je stvorila bajku za koju su termini zakupljeni par meseci unapred. Ceo kompleks se prostirao na hektar imanja i svaki kutak je bio opremljen za uživanje i odmor. Osoblje su činile dve porodice koje su opsluživale turiste smeštene u zasebnim apartmanima. Oni su bili njena snaga i podrška...bez njih ništa ne bi imalo smisla, bili su joj kao porodica. Uz njih je prolazila sve dobro i loše poslednje dve godine...zavolela ih je i smatrala svojom krvlju. Bili su tu kada je došla slomljena nakon razvoda, izgubljena u bolu i puna griže savesti. Mesecima je izjedalo kajanje, mogla je sprečiti...mogla je odgovoriti na pitanje, mogla ga je zagrliti i priznati svoju ljubav, priznati svoju grešku...razjasniti. Mogla je učiniti bilo šta umesto potpisa koji je stavila na papir bez reči, sigurna da je učinila pravi izbor. Izgubila je ljubav, okrenula joj leđa i oholo zbog uvređenog ponosa otišla. Sa tim je živela zarobljena u sećanju na njegove dodire i poglede pune strasti, na poziv za još jednu šansu izgovorenu u šapatu. „Tvoja narav će ti doći jednom glave" Felisine reči su joj danima odzvanjale u ušima kao proročanstvo. Iz misli je prenu glas.
-Gospođice Alba, zvali su iz agencije, gosti stižu sutra u 10h. Autobus će stići na trg. Ja i Alfonso ćemo ih dočekati.- momak se nasmeši kada mu klimnu glavom.
-Hvala ti Felipe...proveri sa Patricijom da li su spremni apartmani. Mora pripremiti i apartman za Eduarda i Felis, oni dolaze za tri dana. Podseti je za cveće...-mirno odgovori.
Radovala se njihovom dolasku, posebno malom Lukasu koji je bio prelepa kombinacija francusko portugalskog senzibiliteta. Obožavala je njegove prelepe plave oči i kovrdžavu tamnu kosu, bio je mezimac u porodici i sve mu je bilo dozvoljeno. Izabrali su pravo vreme za posetu, Eliz je bila kod Vasila u Americi i užasno joj je nedostajala. Žudela je za njenim mirisom i mekanim ručicama. Uz Lukasa će joj brže proći vreme, nauživaće se u njegovim rumenim obraščićima dok bude mislila na ćerku. Još par dana do njenog povratka činilo joj se kao večnost. U njihovoj celoj nesrećnoj priči jedino što je bilo dobro imali su makar poštovanje prema roditeljskoj ljubavi onog drugog, ćerka je bila podjednako kod oca i kod majke. Advokati su preuzeli svu brigu oko njihove komunikacije vezano za dete jer oboje su se izjasnili za punomoćje. Ništa nisu imali za deliti, oko ničega svađati...jedino zajedničko što su imali prećutno su tolerisali ne želeći rat koji bi uništio poslednju nit koja ih je vezivala. O njemu je čula po neku rečenicu od Felicije jer je dolazio u par navrata na imanje. Bolele su je zajedničke slike koje joj je slala...upijala ih je kao da joj život zavisi od njih. Danima ih je gledala i živela svaki trenutak gledajući u nedokučivo plavetnilo njegovih očiju tražeći sebe. Nije imala snage reći prijateljici da je fotografije peku kao so na rani, nije htela ostati bez njih uprokos bolu, morala ga je videti. Felis je znala da ga još uvek voli ali ponos joj je bio jači od priznanja, sama je izabrala da ne oprosti njegovu zabludu i pored izvinjenja. Teške reči su bolele, ljubomora koju nije mogla podneti i strah da će kad tad otići bez obzira na ljubav koju su osećali. Oboje su imali prošlost koju jedno drugom nisu mogli oprostiti...oboje su strepeli da će ih ona kad tad uništiti ne znajući da su sami sebi presudili. Antoan i Deniz su bili kao ponor koji nikada nisu prevazišli.
