Na ulici je gorelo, Lisabon je beležio rekordne letnje temperature...gužve su bile svakim danom sve veće. Pređe ulicu i u poslednjem trenutku ugrabi poslednje mesto u tramvaju br 12. Ništa nije osećala sem činjenice da je danas poslednja vožnja ovim prevozom od posla. Možda joj nikada više neće trebati dobra stara dvanestica jer zatvorila je vrata zauvek u kompaniji u kojoj je radila. U ruci je držala potpisan otkaz i prazninu u duši zbog načina na koji je saznala da je oženjen, poniženje koje je doživela izjedalo je kao živa rana. Jedva je čekala da dođe kući i isplače se za svo vreme koje je podnosila ne želeći da bolu priliku još jedan put da je pokosi.
-Nemoguće! Ja ne verujem u priču da je Vasil oženjen...ne verujem! To je šala, neko se surovo poigrao sa tobom. To je ona kučka Lucija smislila jer je ljubomorna na tebe. Vidiš da je svima u kancelariji pustila cirkularni mail o njemu a svi su znali da si ti zaslužna za taj posao! Opanjkala te i ponizila, nikada mira nemala! – Felis je bila na ivici suza.
Sedela je na stolici polumrtva i sve više upadala u očaj...nije mogla sebi oprostiti jer je nesvsesno ugrozila nečiju porodicu, živela sa čovekom koji već pripad nekom...njegovoj ženi nanela bol ne znajući da uopšte postoji. Jeza joj prođe kičmom kada se seti slike njegovog sina kako ga grli i steže malim ručicama srećan što je njegov tata sa njim. Felicija je celo popodne ponavljala da se tu mnogo stvari ne slaže i dalje ne verujući u priču koju je čula. Zabrinuto je posmatrala prijateljicu koja se sa svakim satom lagano gasila. Znala je da ovo neće tako lako prevazići jer je u pitanju njegova porodica, u pitanju je njena čast i obraz jer sve je mogla uraditi ali biti sa oženjenim čovekom...nikada!
-Molim te Alba, ne prenagljuj...i ti si pogrešila! Kako niste pričali, kako nisi makar jednu reč izgovorila o svojim osećanjima? Da si bilo šta rekla verujem da bi dao neku naznaku vezano za svoj brak. Ako ništa drugo, rekao bi da je to sve što ste imali, okrenuo se i otišao! – devojka je stezala ruke gledajući bol na licu svoje prijateljice.
-Felicija, nemoj makar ti gaziti po mom srcu. Vrlo dobro znaš kakavi su muškarci, i da sam rekla ništa se ne bi promenilo! Nije imao potrebu bilo šta objašnjavati i njemu je od samog početka jasno da je ovo između nas avantura koja ima rok trajanja. Nisam ga pitala, nije pričao...završilo se. – jetko je odgovorila.
-Molim te, nađi način da saznaš šta se zapravo dogodilo, lično mislim da je taj čovek na mestu. Kada bolje razmislim, on nije imao ni jedan razlog da te povredi. Sve je ona gadura zamrsila. – Felis je besno frktala.
Ništa joj nije odgovorala jer zapravo nije imala ni jedan odgovor sem jake želje za osvetom, želela je da pati...želela ga poniziti i povrediti kao što je i on nju. Ali joj je oduzeo i tu mogućnost, nije voleo...šta god uradila ništa mu ne može uraditi. Kako se sveti čoveku koji nije imao ni trunke osećanja prema njoj? Onog momenta kada je zatvorio vrata svoga doma uzimajući u zagrljaj svoju ženu i dete, ona je bila precrtana za sva vremena!
-Deniz, ovog vikenda idem na službeni put u Čikago. Kada se vratim, javiću se. Poljubi Noela umesto mene. – Vasil je nervozno skupljao dokumentaciju sa stola proveravajući sve ugovore i izveštaje.
Zadnja dva meseca nije mogao da se oslobodi Portugala. Vrteo je film o svakoj izgovorenoj reči, svaka slika je je bila kao stvarna u njegovoj svesti. U prvo vreme je povezivao sa mestom i načinom na koji su stvari dešavale, letnja romansa i službeni put, zgodna devojka i prilika za zabavu koju niko ne bi propustio. Vozio je do stana i upao u gužvu, kiša je padala kao iz kabla...sa radija su čula tiha muzika. Zamišljeno se pomerao u koloni kada prostorom zaplovi jak, prozukao glas Marize najpoznatije pevačice fada. Oseti kako ga prođe jeza pri pomisli na veče kada je uživo slušao tonove i reči ove izuzetno emotivne muzike. Preseče ga pogled toplih očiju i usana spremnih na poljupce...osmeha koji je podsećao na letnja jutra i zanosnog tela kako podrhtava u njegovim rukama. Steže vilice i oči mu potamneše od naleta želje da je vidi i stegne u zagrljaj, žena koja ga je fascinirala sobom, žena koja nije ništa tražila niti pitala. Toliko reči a ni jedna koja bi otkrila bilo kakvu emociju. U moru vreline osećao je da mu pripada celim telom i svom dušom, sa njom je doživeo strast za koju nije znao da postoji. Zazvoni telefon i trže ga iz misli...prevrte očima i javi se. Mnogo vremena je prošlo od poslednjeg razgovora sa jednim od poznanika koji mu je dao preporuku za posao u Portugalu. Nije imao posebno mišljenje o muškarcu koji je pričao svo vreme, šarmatnog osmeha i povodljivog stava. Imao je predlog za još jednu investiciju koja se odnosila na distrubuciju vina. Žurio je do stana da uzme torbu sa stvarima ugovorajući sastanak za sutradan u jednom od eminentnijih hotela sa Antoan Huarezom. Ako sve bude išlo po planu, videće je narednog meseca. Morao je znati da li je strast ta koja ih je spaja ili postoji još nešto, nešto čega se ne može osloboditi, zbog čega ga prati nemir.
