U dobru i zlu

Poglavlje 1.

Kada se tek rodimo, živimo u uslovima koje su drugi skrojili za nas. Ali kako vreme odmiče, dolazi Red na nas da oblikujemo i samostalno skrojimo ostatak života, baš onakav kakav bi smo želeli da živimo.
Uprkos još uvek usnulim ulicama i gustoj jutarnjoj magli, misli koje se vrzmaju po Antonijevoj glavi, veoma su vedre i glasne. No, njih može čuti samo on. Za ostatak sveta, on je trenutno, samo visoki, tamnoputi dečko, krupnih očiju, plavih Kao more i veoma guste crne kose, uglavnom kratko i uredno podšišane. On je za njih, samo običan prolaznik, koji bezbrižnog i nasmejanog lica, lagano korača još uvek pustim ulicama. Antonio je tip osobe koji zna da uživa u životu i spozna njegove čari, ali i prave vrednosti. No isto tako, i na njega dolazi red da postane samostalni  krojač života kakav želi.
Koračajući lagano i visoko podignute glave, Antonio uđe u prostrano dvorište škole, prošavši kroz veliku metalnu kapiju koja sada beše otvorena za sve učenike gimnazije. U dvorištu je bilo dosta dece. Veseo žagor  tinejdžera, razleže se dvorištem. Mnogi su pognutih glava koračali dvorištem, gledajući pravo ispred sebe i ne primećujući nikoga. Uzrok njihove bezvoljnosti beše činjenica da je letnji raspust upravo okončan, te se moraju vratiti učenju i svim ostalim školskim obavezama. To saznanje nikom ne prija, ali ipak, bilo je i onih koji su se veselo grlili sa prijateljima, jer većinu njih verovatno nisu videli još sa početka raspusta. Antonio je bio jedan od onih koji su izuzetno voleli raspuste, ali mu ni  škola nije išla loše. On je koračao dvorištem, osmatrajući unaokolo, tražeći svoje prijatelje. Prolazeći pored grupice devojaka koje su veselo razgovarale, on oseti njihove poglede na njemu, a njihov razgovor se pretvorio u tiho došaptavanje. "Gospode, kako je savršen!", Sa divljenjem Progovori jedna od njih. On beše navikao na otvoreno divljenje ljudi prema njemu. Iskreno govoreći, ta pažnja mu je godila, ali je nikada nije zloupotrebljavao ili nešto slično. Jedna devojka, ugledavši Antonia, svom silinom, raširenih ruku, krene da trči prema njemu, a iz grla joj se ote glasan Vrisak. Videvši to, Antonio joj sa velikim smeškom krenu u susret i čvrsto je zagrli, spuštajući nežan poljubac na njene usne. "Nisi svestan koliko si mi nedostajao!", Reče ona, još uvek ga čvrsto grleći. "Nije ni meni bilo lako bez tebe", uzvrati joj Antonio sa vragolastim smeškom na licu. "A kako si se ti provela u Parizu?", Upita je on sa velikim interesovanjem. "Bilo mi je divno. Drago mi je da mi se konačno ukazala prilika da vidim Pariz, samo što si mi ti mnogo nedostajao".
Bila je to Lena, Antonijeva devojka. Njih dvoje su se upoznali kada se Lena učlanila u  klub navijačica, koje su podržavale košarkaški klub u kom je on trenirao. On je nju neizmerno voleo, a činilo se i ona njega.
Ubrzo se oglasilo školsko zvono, te su Antonio i Lena krenuli ka ulazu škole, držeći se za ruke. Lena je bila godinu dana mlađa od Antonia, te su bili primorani da se rastave na ulazu, Jer nisu imali iste časove. "Vidimo se kasnije Bebo!", Doviknu ona udaljivši se od njega. "Ćao Malena!", Uzvrati on, mahnuvši joj rukom u znak pozdrava. Ona je bila na letovanju u Parizu sa porodicom. Nisu se videli 15 dana i Antoniu je veoma nedostajala. No, on se nije žalio, znajući da je to bila njena velika želja.
Ušavši u učionicu, Antonio ugleda Miloša, što mu izmami širok osmeh na lice. Njih dvojica su bili najbolji prijatelji, družili su se još od malih nogu i trenirali su za isti klub. On priđe i ortački ga potapša po ramenu. "ojačao si tokom leta Burazeru!", Prijateljski ga dočeka Antonio. "Siguran sam da ni ti nisi sedeo skrštenih ruku", prkosno odgovori Miloš.
Iznenada se po učionici razleže velika Buka i svi učenici žurno krenuše do svojih mesta, da bi se na kraju, sva ta buka zaustavila ulaskom profesorke. Bila je to žena srednjih godina, sa velikim crnim naočarima i kratko ošišanom kosom. Nakon što je toplo Pozdravila učenike i poželela Srećan početak nove školske godine, ona se okrete i pozva nekoga da uđe. U tom trenutku, devojčica koja je pre samo par sekundi stajala u hodniku, odvažno stupi u učionicu i poče da posmatra svakog ponaosob, bez imalo Diskrecije. U tom trenutku svi razrogačiše oči. Bila je to Hana, najpopularnija devojka u školi. "Ćao svima, moje ime je Hana, kao što sam sigurna da svi već dobro znate. Preostale dve godine školovanja, počastiću vas svojim prisustvom. Verovatno je svima poznat prošlogodišnji incident zbog kojeg sam sada primorana da promenim odeljenje", Predstavi se Hana, sa visine, posmatrajući ceo razred. "Hvala ti Hana, sada možeš da sedneš", obrati joj se profesorka i pokaza rukom na mesto koje se nalazilo baš ispred Antonia. Ona se okrenu na štiklama i krupnim koracima ode do određenog mesta, polako spusti svoju torbu na sto i konačno sede na svoje mesto. Bila je to veoma visoka devojka, manekenske građe, svetlijeg tena, sitnih crnih očiju kojima je često Imala običaj da koluta, prćast nos i male uši koje behu skrivene dugom plavom kosom, koja je u talasima padala niz njena leđa sve do pojasa. Nosila je crnu čipkastu haljinu sa golim ramenima, koja je dosezala nešto iznad kolena i velike crne štikle. Iako je bila izvanredne građe i izgleda, Antoniu se uopšte nije svidelo njeno arogantno ponašanje. A Hana Kao da je čula njegove misli, nonšalantno se okrenu direktno prema njemu.