U dobru i zlu

Poglavlje 8.

Dobar glas daleko se čuje, ali loš još dalje.
Pa tako su i svi iz srednje škole u koju je išao Antonio, već znali šta se desilo. Mnoge devojke su bile veoma potresene tim saznanjem.
"Je li moguće da je toliko zloban?" Uzdahnula je jedna od njih. Bila je to grupica njegovih vršnjakinja koje su stajale u hodniku i razgovarale. "On to definitivno nije zaslužio". Tužno doda druga. "Koliki je gad onaj Nikola!"ogorčeno uzviknu treća i Istog momenta se sledi, kad ugleda Nikolu iza ugla kako im prilazi. Nisu mogle da ga vide ranije ,jer je naišao baš iza ugla, tako da je bilo već kasno kad su ga ugledale. Sve tri se zabrinuto pogledaše.
On se Približi Grubin i odvažnim korakom, uputivši im oštar pogled. "Čujem diskutuje se o meni... Ako neko ima nešto protiv, slobodno Neka kaže!" Ironično reče on, pogledavši ih sa visine. Jedna od njih iznenada odluči da ne bude kukavica i suprotstavi se. "Naravno da imamo nešto protiv. Kako si mogao!"Nikola beše veoma zatečen. bio je strah i trepet u ovoj školi i nije navikao da mu se neko suprotstavlja. Videvši da ovim neće dobiti ništa, odluči da zaigra drugačiju igru. Napravi zbunjen izraz lica, što je uverljivije mogao. "O čemu vi pričate?" "Ne pravi se lud!" Obrecnu se jedna od njih.
Čuvši toliku odlučnost i ogorčenost u njenom glasu,, Nikola tek sad uvide kontra efekat koji će dobiti zbog svog podmuklog ponašanja. To je budilo još veći bes u njemu.
Odluči da još uvek sačuva smirenost uprkos svemu, ne bi li pokušao još jednom da okrene stvari u svoju korist.
"Devojke, ja zaista ne znam šta ste vi čule, niti znam kakve glasine se šire o meni, ali sve što znam je da me ljudi uporno okrivljavaju za nešto za šta nisam kriv. To što sam bio na mestu nesreće, ne znači da sam je ja izazvao. I zaista mi je žao što mu se to dogodilo". Uzvrati on, gutajući knedlu zbog ovog poslednjeg.
Te reči mu behu izuzetno Gorke, ali on je bio spreman na sve, samo da bi zauzeo ponovo njegovo mesto.
"Devojke samo razmeniše poglede, Ne znajući više ni u šta da veruju.
Antonio se još ne beše vratio u školu, tako da ni jedna od glasina nije mogla biti u potpunosti potvrđena. Miloš je bio jako potresen i ni sa kim nije hteo da govori o tome. Sećanja su bila isuviše bolna. Na časovima je bio jako odsutan i zamišljen.

...

Antonio je sedeo na klupici u svom dvorištu i u hladovini svog oraha čitao zanimljivu knjigu, pokušavajući da otera tužne misli, koje mu se od kad je doživeo nesreću, javljajusve češće. Bio je jako zabrinut za sebe i svoje sadašnje stanje, kao i zbog toga kako će se sada snaći. "Ma hajde Antonio, ti si jak, ne smeš da posustaneš sada. Ovo je samo jedna od prepreka kojih će biti mnogo, a bilo ih je i do sada. A ja ionako volim izazove. Ovo je jedan, mada malo teži, ali ništa nije nemoguće". Govorio je sebi. Uprkos brojnim pitanjima koja su mu se vrtela po glavi, odlučio je da ostane pozitivan, kao i do sada. "Nisi ni prvi, ni poslednji na svetu kome se to desilo. Mnogi od njih su veoma uspešni i vode Normalan život, kao i svi ostali, uprkos svom hendikepu. Tako ćeš i ti od sad. Uostalom, sve se može postići, Samo je potrebno naći pravi način, a ja ću ga naći!" On sa uzdahom sklopi knjigu, shvativši da ne može da se koncentriše na ono što čita. Pokrenu svoja kolica i zaputi se prema kući. Bila su to klasična, bela, invalidska kolica, sa ručkom na zadnjem delu, koja je omogućavala drugoj osobi da ih gura. Ali u isto vreme, ako ne bi bilo nikoga, ko bi mogao pomoći, on je mogao i sam da pokreće kolica pomoću ruku. Imala su i velike fluorescentne pruge sa strane, kako bi upozorili druge učesnike u saobraćaju. Iznenada ugleda majku kako mu prilazi.
Za nju je sve ovo još uvek bio veliki šok. Duša ju je bolela kada pomisli na to što se desilo njenom sinu. Najradije bi plakala i vrištala na sav glas, ali je znala da to nije bilo moguće i da to neće biti ni od kakve pomoći. Dobro je znala da je jedini način da mu pomogne, tako što će ostati pribrana i podržavati ga. Na licu joj je sijao blagi osmeh, koji se trudila da stavi svaki put kada bi razgovarala sa njim. Kao da je tim želela da mu pokaže da će sve biti u redu.
"Razgovarala sam sa tatom. Rekao je da dolazi sledeće nedelje". Antoniu se ozari lice od radosti. "Mnogo mi nedostaje, odavno ga nisam video". Doda on, veseleći se. "Pa naravno, Svima nam nedostaje, ali znaš, razgovarala sam sa njim i složili smo se da ti moraš nastaviti sa svojim uobičajenim aktivnostima ako se osećaš spremnim. Bilo bi lepo da već sutra kreneš Ponovo u školu. Prošlo je petnaest dana od nesreće". Blago mu reče ona. "Slažem se. Osećam se poprilično dobro". Odlučno doda on. Majka mu priđe i poljubi ga u teme, upitavši ga je li mu treba neka pomoć. on nije voleo da pita za pomoć i ti me opterećuje druge, Zato se trudio da većinu stvari uradi sam, iako je znao da to neće biti dobro za njegovu kičmu. Najteže sumu padale stvari poput oblačenja i trudio se da maksimalno koristi ruke, ali su mu takođe teško padali prelasci iz kolica i ulazak u njih.
"Ne treba mama, hvala ti. Zvaću te ako mi nešto bude bilo potrebno". Reče on i uz grebanje točkića, odveze se u svoju sobu u nameri da se fizički i psihički pripremi za sutrašnji dan. Pitao se kako će to njegovi drugovi prihvatiti i kako će se on nositi sa svim tim promenama. Ali jedno je bilo sigurno, neće biti lako.