U dobru i zlu

Poglavlje 18.

Najhrabriji su oni koji u trenucima presudnim za njihovu sudbinu, sede mirno i staloženo, te se suočavaju sa njom uzdignute glave.

Antonio i njegovi roditelji nalazili su se u Sali za preglede. Pregled je bio gotov i sada su željno iščekivali analizu rezultata. On je znao da je sada potrebno više nego ikada da ostane miran i ne ustukne pred sudbinom.

„Gore od ovoga ne može“.

Pomisli on u sebi, ali je ipak postojao strah da će ostati na ovome. Iako se već beše navikao na većinu toga što je morao da radi drugačije i sve ono što nije mogao da radi, nada da je to samo privremeno mu je bbila glavni podstrek da nastavi i bojao se da koliko god navikao na to, neće mu biti svejedno ako sazna da će to potrajati.

Doktor koji je pažljivo proučavao nešto na ekranu kompjutera za svojim radnim stolom, najednom podiže pogled, te priđe ljudima koji su čekali. Dočekaše ga tri radoznala para očiju. Koliko god dugo radio kao lekar, nikad mu nije bilo svejedno kad mora da prenese loše vesti, ali bi uprkos saosećanju prema ljudima koji su u iskušenju da to čuju, uvek navukao profesionalnu masku, te pokušao da im što ravnodušnije to saopšti. No srećom, ovo nije bio jedan od takvih slučajeva, te je takve vesti donosio sa uživanjem.

„mogu vam reći da su rezultatti znatno bolji, otok se povukao i mišići se oporavljaju. Sada ispunjava sve potrebne uslove za operaciju“.

Antonijevo lice se ozari. Uprkos smirenosti koju je sve vreme pokušavao da stavi u plan, osetio je znatno olakšanje, kao i njegovi roditelji.

„Šta možemo da očekujemo od operacije?“

Pažljivo upita njegov otac, a doktor se zamisli.

„Sve zavisi od uspešnosti operacije i od njega samog. Mada mislim da će ishod biti najbolji mogući, s obzirom na dosadašnji napredak i na to da je sportista, tako da verujem da će se dobro nositi sa time, kao i do sada“.

Reče doktor ono što je iskreno mislio. Operacija je bila zakazana za prekosutra i nakon toga oni napustiše lekarsku ordinaciju.

Antonio je odlučio da svoju radost podeli sa Milošem, te ga je pozvao da dođe kod njega. Pola sata kasnije, vrata Antonijeve sobe se naglo otvoriše i u sobu uđe Miloš, zadihan i zajapuren od trčanja. Antonio ga je zabavljeno posmatrao.

„Izgledaš kao da te je neko jurio celim putem“.

Miloš se nasmeja na njegovu opasku te odgovori:

„Bio sam jako nestrpljiv da saznam šta se dešava. Zaista nisam imao vremena za gubljenje“.

Antonio se nasmeja jer je znao da donosi lepe vesti. U isto vreme, bilo mu je drago da je prijatelju toliko stalo do njega. U teškim vremenima, prijatelji i porodica su oni koji ti pružaju oslonac i najveću podršku.

„Stanje se znatno poboljšalo, zakazali su mi operaciju prekosutra“.

Smireno reče on, a Miloš umalo ne ispusti čašu sa sokom koju je držao. On poče da se raduje.

„Kako mi je drago, onda ćeš konačno moći da se vratiš u tim i da pokažemo onom Nikoli. Videće on“.

Uzbuđeno je nabrajao Miloš, podsećajući na dečačića koji je dobio novu igračku, pa zbog toga skače od radosti. Njih dvoje sedeli su i razgovarali, veselili se i smejali. Nakon toga se dohvatiše konzole i počeše da biraju igru koju će igrati.

„FIFA, od kad to nisam igrao?“

Uzviknu Miloš, pokazujući prstom na jedan od diskova u gomili.

„Mora da se šališ, pa mi smo košarkaši“.

Doda Antonio, glumeći razočaranost. Trebaće mi ipak malo prakse pre nego što se vratim na teren.„ on pokaza na disk koji je ležao na samom dnu gomile, našta Miloš raširi oči od iznenađenja.

„MBA, kako se toga nisam setio“.

Njih dvoje zgrabiše džoistike i otpočeše sa igrom. Igrali su čitavih sat vremena bez prestanka, koncentracija je bila jako dobra, dečaci su se uživeli u igru kao da su na pravoj utakmici, kao što to obično i biva kad se igra igrica.

Antonio začu dobro poznati zvuk nadolazeće poruke, te preusmeri pažnju na telefon, pošto se partija beše upravo završila. Miloš primeti osmeh koji se automatski nacrta na Antonijevom licu, te radoznalo upita:

„Koja ti je to devojka zapala za oko?“

Antonio se trže, shvatajući da je Miloš primetio njegov osmeh. Ipak odluči da se poveri prijatelju.

„Eva mi je poslala poruku“.

Kratko reče on, očekujući dalji razvoj situacije.

„Naša Eva?“

Miloš je bio zbunjen.

„Pa nisam znao da ti se toliko sviđa“.

Antonio ozbiljno pogleda Miloša i uspravi se u kolicima, onoliko koliko je mogao, te otpoče.

„Vrlo je simpatična i draga. Način na koji govori, razmišlja i osmehuje se... u njoj ima nečeg posebnog“.

Au, brate, pa ti si se izgleda baš zaljubio“.

Prekide ga Miloš. Antonio se zamisli.

„Veoma mi se sviđa, ali znaš, tek što sam raskinuo sa Lenom; Još uvek se ne osećam spremno da pokušam. Uz to, čak i da su osećanja obostrana, ako bismo završili u vezi, bio bih joj samo na teretu“.

Miloš ga pogleda sa razumevanjem.

„Svako ima pravo da voli i bude voljen. Nemoj tako da razmišljaš. Uostalom, svakako ti nećeš još dugo biti u kolicima“.

„Ne smem previše da se oslanjam na operaciju. Ipak postoji šansa i da ne uspe“.

Reče Antonio zamišljeno. A zatim donese odluku.

„Sačekaću da prođe operacija, pa ću videti“.

Miloš klimne glavom u znak odobravanja.

„Uzgred, sme li se znati šta ti je to rekla što ti je moglo izazvati takav osmeh?“

„Dovoljno je da je vidim, pa da mi osmeh zablista na licu“.

Pomisli Antonio u sebi, ali ne reče ništa, već otvori poruku kako bi je i sam pročitao. On trepnu u neverici.

„Nemoguće!“

Uzviknu Miloš kad je video poruku.

„Je li moguće da misli na isto?“

Antonio odmahnu glavom, iako nada prostruja njegovim venama. No nije hteo da se previše nada, a da na kraju ispadne pogrešno.

„Ko zna šta je u pitanju“.

Promrmlja on više za sebe, te se njih dvojica uputiše ka vratima.