U dobru i zlu

Poglavlje 6.

π"Vreme je relativna stvar". Rekao je Albert Einstein i ta će rečenica ostati zauvek upamćena. A samo onaj ko se iole zamisli uvideće vrednost i svu njenu istinitost.
Hana je stajala u školskom dvorištu i kako se činilo, bila  zadubljena u razgovoru sa njenom najboljom drugaricom i saradnicom Miom. Ali u dubini njene duše, kovitlao se Vrtlog osećanja i mogla se naslutiti nadolazeća  bura. Vreme joj je prolazilo veoma sporo. Sekunde su joj se činile kao sati, dok ih Mia nije ni osetila, niti razmišljala o tome. No, to je tako uvek, kada je iščekivanje u pitanju. "Šta misliš, hoće li prihvatiti?" Nervozno je upita Hana. "Svesna si da on ima devojku, zar ne?" Sa neodobravanjem odmahnu Mia. Hana preokrenu očima. "Uopšte me nije briga za nju. Ona je samo jedna obična i nebitna devojka. Zaista mislim da njoj mesto nije pored njega". "Bojim se da će te povrediti". Uzdahnu Mia. Hana prkosno podiže glavu. "Ne može on mene da povredi zato što ja ne gajim ama baš nikakva osećanja prema njemu. Radim to da bi se povećala moja popularnost i ni zbog čega drugog. I bolje bi mu bilo da me ne odbije, jer pojma nema šta ga čeka. Niko ne odbija Haanu!" Mia je pogleda Poprilično zabezeknuto, pa progovori: "mislim da stvarno nije u redu da tako iskorišćavaš nekoga". Hana je taman zaustila nešto da kaže i bila je spremna da se posvađa sa Miom, jer se nije slagala sa njom, ali je u tome bila sprečena, ugledavši Antonia kako im se približava. "Ćao svima, kako ste?" Veselo ih upita on, pružajući im ruku. "Ćao, baš sam tebe čekala". Reče Hana. Antonio je ozbiljno pogleda. "Poruka od sinoć je zvučala baš ozbiljno. Mislio sam da je nešto hitno i da budem iskren, iznenadilo me je kad si mi rekla da o tome ne možeš pričati preko poruka. U tome bih se složio sa tobom, jer i ja više volim konverzaciju uživo". "Pa naravno, tako bitne stvari se jednostavno ne mogu reći preko interneta". Arogantno se osmehnu Hana. Nakon kratkog usdaha, ona otpoče: "vidiš, volela BiH da ti i ja budemo zajedno... Razmisli malo. Bili bi smo super par. Ti, najpopularniji Dečko, a ja, najpopularnija devojka". Pažljivo mu je posmatrala lice, ne bi li pročitala neku reakciju.
Antoniu definitivno nije bio prvi put da se sreće sa nečim takvim. Takve ponude je slušao svakog dana, ali ovo mu nekako dođe neočekivano. Nije mu se činila kao takav tip osobe. Izuzetno ju je poštovao i nipošto nije želeo da je povredi, kao i ni jednu od njih.
On se dobrodušno osmehnu: "zaista ne bih želeo da te povredim. Ti si jako dobra devojka i ne zaslužuješ to, ali sigurno znaš da ja već imam devojku". Ona se potrudi da napravi najtužniju facu koju je mogla, Iako joj se u dubini duše kovitlao bes. Osećala se poniženo. "Nisam razmišljala o njoj, Jer mi nije bitna". Odgovori ona ponovo uzdignuvši glavu. On beše pomalo zbunjen tako naglom promenom osećanja. "Kada bi samo znala koliko je meni bitna i koliko je volim." Doda on a licem mu se raširi osmeh pri samoj pomisli na nju. "Znaš, iako ne mogu da ti ispunim želju, Uvek ću biti tu za tebe". Nastavi on, nastojeći da je uteši.
Zaista mu je teško padalo Kada je morao tako da povređuje ljude. Osećao se loše zbog toga što zna da se i oni loše osećaju, zahvaljujući njemu. Jedina stvar koja mu je smirivala savest, bila je što je znao da je to jedini ispravan način.
Hana je osetila da ovo ne vodi nikuda. Jedino što će ostati nakon toga bilo je, kako je ona mislila, njeno poniženje. Tada sav prkos i ponos počeše da izlaze iz nje, ne bi li uspela da se ponovo uzdigne, ili se otarasi poniženja.
"Ma znaš šta, ti si jedna ohola, arogantna i bezosećajna osoba i ne bih ti tražila pomoć ni da si poslednji na svetu!" Uzviknu ona i naglo se okrenu od njega. "Da li si svestan šta si uradio, niko ne odbija Haanu i zbog toga ćeš zažaliti! Uništiću ti život, Bell!" Doda ona udaljivši se od njega brzinom svetlosti.
Antonio ostade na sred dvorišta, zbunjen i zatečen, gledajući za njom. Tolika količina besa I prkosa u njenim očima. Nije znao šta mu se sprema, kao ni da li su njena osećanja uopšte bila prava, a jedino što je znao je da se i on osećao loše zbog svega ovoga. On duboko uzdahnu, pa pođe ka učionici.
Časovi su prolazili sporo, a on nije prestajao da misli o malopređašnjem događaju. Hana se međutim, brinula da su svi čuli i da će joj  sad popularnost opasti. Činilo joj se kako je sada svi gledaju na drugačiji način, iako je prava istina bila da skoro da nikog nije bilo oko njih kada se to izdešavalo.
"Danas imamo slobodno posle podne. Znaš li šta to znači?"veselo doskakuta Miloš do njega. Antonio veselo podiže glavu kada ga ugleda. Zaista mu je bio potreban neko ko će mu skrenuti misli, tako da mu se danas posebno obradovao. "Naravno da znam, prošetaćemo malo naše skutere". Miloš ga potapša po ramenu. "Zna brat šta je dobro".

Antonio i Miloš, stajali su u kožnim odelima za motor i plavim kacigama, ispred dva lepa plava skutera sa kožnim sedištima. "Mm, da su ovo konji, Tačno bismo izgledali kao kaubojci". Zamisli se Miloš, što izazove glasan smeh obojice. Oni okrenuše ključeve i oba skutera počeše da predu isto vreme. "Vidi kako lepo prede, obožavam taj zvuk".
Posle košarke, vožnja motora je Antoniu bio najomiljeniji hobi. Time se bavio kad god je imao vremena. To ga je smirivalo, ispunjavalo i neizmerno činilo srećnim.
U plavim kacigama sa spuštenim vizirima, Antonio i Miloš su, ćuteći i jedan pored drugog, ⁿ jurili stazama. Svako je bio u svojim mislima, uživajući i u potpunosti se prepustivši čarima. Umilan zvuk motora i hladan vetar koji im, u velikim navratima šiba lice i struji kroz telo, put koji velikom brzinom nestaje za njima... Uprkos svemu, bili su izuzetno pažljivi i veoma su lepo vozili. Nije tu bilo ni traga mladalačke nemarnosti.
Crni Honda CBR i na njemu Nikola koji se, bez i jednog komada odgovarajuće opreme, vozio na njemu. On podiže, ionako golu glavu, te kad ugleda ovu dvojicu, sav gnev Koji beše potiskivao do tada, izbi na površinu u vidu đavolskog dela i ideje. "E pa Antonio, Sada je došlo vreme da zažališ". Pakosno Pomisli on. On pritisnu papučicu za gas, nastojeći da im se što više Približi. Antonio ga ugleda i poče da se pomera u stranu, ne bi li mu napravio dovoljno prostora da se mimoiđu. Međutim, ovaj mu je zlobno propratio svaki pokret, te i on skrenu u stranu,, vozeći mu za petama. Antoniu najednom postade Jasna njegova namera, Ali tada je već bilo kasno. Pod snažnom silinom udarca, Antonio prelete preko zaštitne ograde, te se strovali u provaliju koja beše iza ograde. Nekada je tu bila reka, ali sada je ostalo samo prazno korito, okruženo oštrim stenama. Antonio oseti snažan udarac leđima o tle, te mu se od siline udarca, zamuti pred očima.