U dobru i zlu

Poglavlje 3.

Kada se nađemo u neprijatnoj situaciji, srce nam radi ubrzano, kao i mozak koji pokušava da smisli najbolji način da nas izvuče iz te situacije.
Tako je u ovom trenutku bilo i jadnoj Evi. Ona beše silno iznenađena i zatečena Haninim postupkom, kao i Antonio koji je, očiju razrogačenih od iznenađenja, posmatrao celu situaciju.
"Šta ti umišljaš devojko?" Poče Hana. Eva nesigurno ustuknu korak unazad. Nije ona bila plašljiva, niti je imala nedostatak samopouzdanja. Ovo je bilo nešto kao instinktivna reakcija usled nečeg neočekivanog..
"Znaš li ti ko je on?" Nastavi Hana žustro. Eva je u tom trenutku, videvši da ova ne planira da je ostavi na miru, odlučila da se odbrani.
"Drug iz razreda". Odgovori ona mirnim tonom. Hana joj se glasno nasmeja u lice. "Vidi se da si nova ovde. On je najpopularniji dečko u školi i ne razgovara sa nižom klasom poput tebe. Ni ja ne bi trebalo, ali ću to učiniti zbog njega. Mnogo si ti sebi dala za pravo, devojko!" Nastavi ona  sa visine i dozom arogancije u glasu. "Idemo u isti razred i ja mogu da se obratim kome hoću, jer ne postoji pravilo koje bi mi to zabranilo. A ti bi mogla da se spustiš malo na zemlju, jer Ko visoko leti, nisko pada". Odgovori Eva, i dalje mirnim tonom.
Hana je samo zaprepašćeno pogleda, pa uhvati Antonia za ruku i povuče ga sa sobom. "Ne mogu ja da trošim svoje dragoceno vreme na ovakve gubitnice". Dobaci joj ona dok se, velikom brzinom, udaljavala od nje.
Ona odvuče Antonia do drugog kraja učionice i pogleda ga onako razočarano. "Ti stvarno moraš da pripaziš malo na svoju popularnost! Nisi valjda planirao da razgovaraš sa njom?" Njega je ovakvo ponašanje strašno iritiralo i bilo mu je žao sirote devojke. "Po ko zna koji put, ovde smo svi jednaki i nema potrebe ni za kakvom diskriminacijom. Ti pazi na svoju popularnost, ali mene pusti da vodim svoj život, onako kako ja to želim. Ako bi bila ljubazna". Doda on sa blagim prekorom, ali za razliku od Hane, u njegovom glasu nije bilo ni traga arogancije, niti žestine.

Eva je sveto pratila pogledom i beše zadubljena u svoje misli. "Najpopularniji dečko u školi", razmišljala je ona o  Haninim rečima. Iskreno se nadala da će dobiti svoj marker nazad, ali nije bilo samo to u pitanju. Osetila se bezvredno i poniženo Kada je videla da je Antonio nije ni pogledao, već je otišao za Hanom. Ona se polako vrati na svoje mesto, te sakri lice iza neke velike knjige koju je čitala. Samo ovoga puta, To je bila samo maska. Sada nije čitala, već je razmišljala o ovom događaju. "Je li zaista nisam vredna ničije pažnje?"pitala se ona.
Iz sopstvenih misli, trgnu je neko, dodirnuvši je po ramenu. Ona podiže pogled i ugleda Antonia koji joj se blago smeškao. "Izvini Eva, Morao sam da razrešim prvo neke stvari sa njom. Nadam se da ne primaš srcu njene reči. Žao mi je ako te je sve ovo povredilo". Evi beše veoma drago što ga vidi, ali u isto vreme, osetila se i čudno, jer joj Ovde skoro niko nije poklanjao pažnju. Ona ga zbunjeno pogleda: "zaista nisam znala da je u školi društvo tako podeljeno. Verovatno se zbog toga i nisam uklopila". Reče ona i osmehnu se pomalo tužno. Antoniu beše veoma žao kad to ču. Želeo je da joj pokaže da nije sve baš tako i da joj pruži podršku. "To je samo njen pogled na svet, ali ti se drži svog stava i viđenja stvari. Iskren da budem, delimo isto mišljenje". Reče on, sa vedrinom u glasu. Ta pozitiva je imala uticaja i na Evu, te se i ona osmehnu."imaću to na umu. Drago mi je da još neko ima isto mišljenje kao ja". Odgovori ona, već vidno bolje raspoložena. Antonio  tada ode do stola, te se ubrzo vrati, pružajući joj marker. "Nadam se da ti nije bilo previše hitno, Hvala u svakom slučaju". "Nema na čemu". Odgovori mu ona, sad već ne skidajući osmeh sa lica. "Biću tu, kad god ti nešto treba. Drago mi je da imam prijatelja kao što si ti." Dodade on, toplo je pozdravi i krenu ka svom mestu, jer se zvono oglasilo, upozorivši ga na početak sledećeg časa.
Evi zaigra Srce od radosti. To je bio prvi put, osim Sare, da joj je neko uputio koju reč utehe. Saznanje da postoji još neko ko će je podržati i da ne mora sama da prolazi kroz ovo, uli joj neku vrstu sigurnosti i radosti.

Svi jedva dočekaše da se i poslednje zvono oglasi, pa da odu veselo i bezbrižno, svojim kućama. Antonio polako otvori veliku gvozdenu kapiju koja beše ulaz u njegovo dvorište. Ono beše veoma prostrano, kao i kuća koja se nalazila u desnom uglu. Leva strana dvorišta bila je prekrivena cvećem i drvećem, tako da je ličilo na prelepi vrt koji je u prolećnim, letnjim i jesenjim danima, posebno krasio dvorište svim duginim bojama. U levom uglu dvorišta, nalazila su se dva velika drveta oraha koja su svojim krupnim listovima, pravila prijatnu hladovinu. Između njih se nalazila velika baštenska ljuljaška i tu je Antonio obožavao da provodi popodnevne sate, najčešće se odmarajući uz neku lepu knjigu. On otvori vrata predvorja,te prošavši kroz dugačak i uzan hodnik, dođe i do dnevne sobe. U njoj zateče majku koja mu, čim ga spazi, potrča u susret i brižno ga poljubi u obraz.
Bila je to žena u četrdesetim godinama, ali još uvek Poprilično mladolika. Imala je gustu crnu kosu i guste obrve, koje joj ponekad odavaše strog izraz lica, na kome još uvek ne beše ni jedna Bora.
"Kako je prošao prvi dan u školi?" Veselo ga upita ona. "Pa nije bilo loše. Nego, Treba li ti neka pomoć?"brižljivo upita on. "Ne sine, Samo se ti odmori". Ljubazno doda ona. "Hvala, Trebaće mi odmor. Večeras imamo veoma važnu utakmicu, presudna je za prelaz u veću ligu". Odgovori on i produži dalje do svoje sobe, u nameri da se pošteno odmori i prikupi snagu za večeras.