U dobru i zlu

Poglavlje 13.

Kada se u životu otvore nova vrata, ukažu nove mogućnosti ili ciljevi, to u nama budi bujicu pozitivnih osećanja, poput sreće i motivacije, zato što znamo da imamo čemu da težimo, čemu da se nadamo; jer čovek poseže za ciljevima dok je živ. Takve nas je Bog stvorio; da budemo uporni, da se borimo i ne odustajemo.

Takva sreća, ispunjavalaje je Antonia od trenutka kada je otišao u sportsko udruženje invalida i otkrio sasvim novi način igre koju toliko voli. Sve mu je to pomoglo da barem malo potisne ogromnu bol koju mu je Lena nanela samo nekoliko dana ranije. Njemu je to došlo kao ulje na vatru. No uprkos tome što je bio povređen i razočaran, nije mogao da se ljuti na nju. Šta više, razumeo ju je. Ipak, isto to se ne bi moglo reći za Miloša. Sedeli su na terasi jednog kafića, preko koje se pružao divan pogled na grad. Ali njih dvojica ga nisu ni pogledali. Miloš preblede od besa, bezvoljno odgurnuvši šolju kafe, zgranut onim što je upravo čuo.
"Šta, kako je mogla? Kako sad, nakon svega? Ispala je prava kučka prema tebi. Ima li ta devojka osećanja?"
Antoniu se ote dubok uzdah.
"Nemoj, ipak bi me više pogodilo da je ostala sa mnom iz sažaljenja".
Miloš ga pogleda sa nevericom.
"Ne iz sažaljenja, već iz ljubavi koje, Kako se sad ispostavlja, nije ni bilo".
"Ako je nije bilo, onda je i bolje što je otišla.
Zamišljeno doda Antonio. Miloš mu dobaci pogled pun saosećajnosti, u isto vreme, diveći se njegovoj snazi i optimizmu.

Njihov razgovor se prekide kad ugledaše dve devojke kako im prilaze. Bile su to Eva i Sara. Dogovor je bio da se nađu u tom kafiću, ne bi li razradili plan za školski projekat koji su dobili zadatak da rade u grupi, a njih četvoro, bili su spojeni u jednu grupu i Trebalo je da zajedno urade projekat. Njih dvojica im krenuše u susret. Nakon srdačnih pozdrava, ponovo su se vratili za onaj sto. Pre nego što su i šta počeli, Dečaci su rekli devojkama da naruče piće. Eva i Sara odmahnuše glavama.
"Ovo je samo školski projekat, a ovo mesto je samo Uzgred. Niko nije u obavezi da plaća drugima piće".
Doda Sara ozbiljnim glasom, a Eva samo stidljivo odvrati pogled.
"Ma hajde, opustite se. Ovo jeste školski projekat, ali ipak, poznajemo se dovoljno dugo da bismo mogli dati sebi malo oduška".
Antoniev srdačan ton, razoružao je devojke.
"Pa dobro Kad već hoćete da glumite kavaljere, Eva i ja ćemo da uzmemo: četiri baklave, dve crne tople čokolade sa plazmom i šlagom na vrhu i po tri kugle sladoleda, a može i šampanjac u kristalnim čašama".
Doda Sara, detinjasto se smeškajući.
"Ne ustručavajte se. Nema potrebe za tolikom skromnošću, ipak se dovoljno dugo poznajemo". Prihvati igru Miloš.
Razgovor se nastavio opuštenim tonom i atmosfera je bila izuzetno vesela. Pošto su njih dve naručile po šolju kafe, otpočela je i razrada plana za projekat. Bio je vezan za sport. Na kraju su se složili da naprave paralelu između nekoliko različitih sportova i da objasne na koji način je taj sport dobar za zdravlje i kako utiče na ljude. A jedan od ciljeva bio je i podsticanje njihovih vršnjaka da se bave sportom, Pošto je u današnje vreme, mnogo loših navika uzelo Maha.
Pošto je Sarin otac vlasnik automehaničarske radnje i ima puno automobila i motocikala, a kao što smo već saznali u prethodnim poglavljima, motocikli su i Miloševa i Antonieva strast, odlučeno je da se Miloš i Sara udruže i pišu o motorima i biciklizmu, dok će Antonio i Eva napraviti paralelu između košarke za invalide i standardne košarke.

"Ipak ti je bilo suđeno da sa mnom posetiš ono mesto".
Reče Antonio, aludirajući na njihov razgovor odpre par dana na utakmici.
"Tako je, tog dana si me ostavio jako zatečenu samo da znaš. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta ti je na umu".
"Želim da upoznaš neke ljude. Jako su fini, mislim da će ti se svideti".
Antonio joj je usput pričao o svemu što se događalo prethodnih nekoliko dana. Njih dvoje nisu bili naročito bliski, ali ovaj razgovor im je Prijao i ni jednom od njih nije bilo neprijatno.

...

nakon što ju je Antonio upoznao sa celom ekipom, igra je otpočela. Eva je sedela na tribinama i njen zadatak Bio je da napravi slike i snimke meča, koje će kasnije staviti uz prezentaciju košarkaške ekipe njihove škole. Bila je zadivljena onim što je videla. Zapanjivala ju je harizma svih tih ljudi na terenu. Često je morala sebe da podseća da treba da se koncentriše na fotografisanje, a ne da se oduševljava. Oduševljenje će ostaviti za kasnije.
"Zdravo društvo, želeo BiH da vas upoznam sa nekim. Ovo je moja drugarica Eva i pošla je sa mnom zbog školskog projekta".
Sećala se kako ju je predstavio. A njihovi srdačni osmesi i dobrodošlica, zasigurno su ostavili neizbrisiv trag u njenom sećanju. Maria joj se  veoma svidela. Imale su zajednička interesovanja. Obe su volele da čitaju i pišu. Marija je čak bila i član školskog hora, dok je Eva išla na časove plesa. Razmenile su brojeve i dogovorile se da izađu.
"Dođi nam opet!"
Uzviknuše svi po Evinom odlasku.

"Ima mnogo lepih fotografija i snimaka. Jako ste dobro igrali".
Rekla je Eva Antoniu kada su se vraćali.
"Baš ti hvala. Nadam se da ti se svidelo".
Eva postavi ruke na držač Antonievih kolica i poče da ih gura.
"Odmori se ti malo, dosta si dobro igrao. Nemožeš ni da zamisliš koliko mi se svidelo. Ovi ljudi su tako fini. Razbijaju sve predrasude. Ljudi misle da je njihov život sve samo ne lep, a ja sam se sad uverila da oni i te kako uživaju. Volela BiH da dođem ponovo".
Slušajući utiske svoje drugarice, Antoniu se pojavi širok osmeh na licu. On se okrenu ka njoj.
"Sa zadovoljstvom ću te opet dovesti. Drago mi je da ti se sviđa".
Odjednom ugledaše Hanu. Prolazeći pored njih, ironični osmeh joj se pojavi na usnama.
"Nije mi čudo što sad provodi vreme sa tobom, kad više nikom nije u interesu".
Podrugljivo dobaci Evi. Eva se sledi od tih reči. Beše zanemela od šoka. Bila je zatečena tolikom okrutnošću. U njoj poče kuljati bes. Osetila je potrebu da je ošamari. Ona zaustavi kolica.
"Tužno je što na svetu ima toliko licemera. Ti nikad nećeš shvatiti prave vrednosti ljudi".
Sad se i Hana zaustavi.
Antonio se osećao loše. Osetio je potrebu da pomogne Evi i izvuče je iz neprijatne situacije.
"To što se dogodilo, samo mi je pomoglo da raspoznam ljude koji me poštuju i cene kao osobu. Bolje je imati mali broj iskrenih prijatelja, nego milion lažnih".
Dobaci joj Antonio.
Hana ih pogleda zabezeknuto, neznajući šta da odgovori, te se žurno udalji, mrmljajući.
"Kako god".

Oboje su ćutali, vidno neraspoloženi. Antoniu beše krivo što je doveo drugaricu u neprijatnu situaciju, dok je Eva žalila što je Antonio morao da sluša takvo potcenjivanje,a ni najmanje to nije zaslužio..
"Nemoj da je slušaš. Dobro znaš da to nije istina".
Odluči Eva da prekine tišinu koja beše zavladala.
"Takođe. Ti si dobra osoba. Vrednija si od nje, a ljudi često potcenjuju ono što ne mogu da shvate".
Eva se osmehnu. Odlučili su da pobede na tom takmičenju i dokažu koliko su dobar tim i da ih samo pravo prijateljstvo i istinsko razumevanje ljudi, može dovesti dotle. Za njih, to više nije bio školski projekat. Bio je projekat prijateljstva i humanosti. Iako je nagrada za pobednika bila iznenađenje, bila je to poslednja stvar o kojoj su razmišljali. Pred njima je bio veliki izazov za koji su verovali da ga samo plemenitost i ljudskost može prevazići. Bila je to zajednička plemenita borba protiv licemerja i površnosti, inspirisana onim što se upravo dogodilo.