U dobru i zlu

Poglavlje 21.

Čekanje je vreme koje provedemo u neizvesnosti i iščekivanju onoga što treba da se desi. Međutim, samim tim što ne možemo da predvidimo šta će se desiti, može nam se činiti kao da je prošlo dosta vremena, iako nije.

Tako se okupljenima u bolnici činilo kao da prolazi čitava večnost. Antonijeva majka je tiho plakala, njen muž je pokušavao da je smiri, iako je i sam bio vidno nervozan. Eva i Miloš su imali smrtno ozbiljne izraze na licu i sedeli su nemo, gledajući u jednu tačku i ne progovarajući ni sa kim. Evina majka je bila užasnuta i besna.

„Bogu hvala da si dobro. Zvaću ti oca i treba što pre da odemo. Ovde je stvarno nebezbedno. Ja ne ostajem ovde više ni trena“.

Govorila je ona u frustraciji na tečnom engleskom, više za sebe. Većina je nije ni razumela, niti je pokušavala. Jedino Eva podiže glavu i tužno joj se osmehnu. Znala je da će morati da ode. Bila je i dalje prestrašena zbog traume koju je doživela po drugi put, što je samo i onaj prvi pokušaj njenog silovanja oživela ponovo u njenoj prošlosti. Bila je tužna jer se seli i što nikada više neće videti Antonia i bila mu je neizmerno zahvalna što se žrtvovao za nju. To joj je mnogo značilo i to nikada neće moći da zaboravi, u kom god delu sveta da se nalazi. Međutim, osećaće se odgovornom ukoliko mu se stanje pogorša. Toga je bila svesna i molila je boga da je sa njim sve u redu. Užasno ju je bolela glava i činilo joj se da će svakog trenutka eksplodirati.

Evina majka je insistirala da se i Eva pregleda, nakon čega je ustanovljeno da je, osim modrica po rukama i par ogrebotina po licu, Eva na sreću bila u redu.

...

„Ovaj dečko ima jako puno sreće. Izgleda da mu kičma nije dodatno oštećena jer je pao sa strane. Ruka mu je povređena, ali je kičma mogla znatno gore da prođe“.

Mislio je doktor u sebi dok se spremao da operiše pacijenta. Obukao je beli mantil, stavio rukavice i masku, te pozvao sestru da mu donese odgovarajući pribor.

„Neka mu je bog u pomoći“.

Prošaputa sestra, dodajući mu pribor.

...

Antonio poče lagano da se budi. Ništa mu nije bilo jasno. Nije znao gde se nalazi, koliko dugo je ovde, niti šta se desilo. Bio je izgubljen. Pokušao je da otvori oči, ali ga zaslepe jaka svetlost koja je dolazila sa prozora, te ih on žurno zatvori.

Počeo je da čuje neke zvukove iz daljine, koji mu postajahu sve jasniji. Na kraju razabra neko pištanje.

On pokuša ponovo da otvori oči, ne bi li video odakle dolazi taj zvuk. Činilo mu se da ga je već negde čuo. Ovoga puta je svetlost bila podnošljivija I on, prvo mutno, a zatim jasnije, ugleda bele zidove I nekakve aparate. Shvatio je da se nalazi u bolnici.

On pokuša da se seti zašto je tu I malo po malo, kao bura na moru, počeše mu nadolazeti sećanja.

Setio se da je trebalo da ima operaciju I da je tu vest podelio sa Milošem, setio se da je hteo da je podeli I sa Evom, ali ga je ona preduhitrila rečima da ima nešto da mu kaže, a onda se setio užasne scene u kojoj Eva plače I pokušava da odgurne Nikolu od sebe drhtavim rukama, a on to posmatra I ne može da joj pomogne.

Sada je ležao potpuno razbuđen. Setio se svega i bilo mu je jasno da su ga verovatno ranije operisali zbog toga što je pao. Zapitao se da li može da hoda I odmah se zabrinu.

“Šta ako ne uspem? Šta ako zauvek ostanem u kolicima?”

Pitao se on u očaju, ali nije mogao da se pomeri jer je bio vezan za aparate. Znao je da će morati da se pomiri sa sudbinom, ali je žarko želeo da ponovo može da hoda, makar to značilo da će biti do daljnjeg samo posmatrač na košarkaškim utakmicama svog kluba.

Najednom se vrata otvoriše I u sobu uđe medicinska sestra I iznenadi se videvši da je Antonio budan.

“Kako se osećate?”

Upita ona značajno. Antonio se zamisli. Do tog trenutka ništa nije osećao, ali kako je tražio odgovor od podsvesti, ustanovio je da je žedan I da oseća nekakav slabašan bol u leđima I blago peckanje u stopalima. Tako I objasni sestri, a ona zadovoljno klimnu glavom.

“Morali smo ranije da Vas operišemo”.

Otpoče ona.

“Na sreću, niste previše povredili kičmu prilikom pada, te se uslovi za operaciju nisu pogoršali, ali ipak se smanjila šansa za uspešnost ove operacije”.

Odahnu ona kad je videla da pacijent ničime nije pokazao da ga je ta vest uznemirila. Znala je da se dobro drži, šta god trenutno osećao.

“Uzgred, ruka Vam je malo iščašena, ali nije ništa ozbiljno. Sada samo morate da se odmarate”.

Doda naposletku I izađe iz sobe. Kad je otvorila vrata, Antonio je mogao čuti komešanje u hodniku, te I neke glasove koji su se približavali, nakon čega ugleda roditelje kako ulaze u sobu. Bilo mu je drago što ih vidi, kao I njima što vide da je on dobro.

Međutim, roditelji su iako su se trudili da izgledaju normalno, razmenili nekoliko napetih pogleda. Antonijevom oštrom pogledu to nije promaklo I znao je da je sada imao I psihički pritisak da prohoda, što mu je dodatno otežavalo situaciju.

…

Bio je u bolnici, kako se ispostavilo, cele te noći I narednog dana. Bio je pod budnim nadzorom lekara I medicinskih sestara I hematom na kičmi se povukao, a naprsnuće naizgled zaraslo, međutim nije se znalo hoće li moći da hoda. Pošto su doktori uradili sve što su mogli, on je bio pušten iz bolnice I dali su mu nova kolica.

Počeo je da se oporavlja. Kad je stigao kući, legao je da spava, iscrpljen svime što se desilo I lepo je spavao sve do jutra. Probudila ga je uznemirujuća pomisao.

“Šta je sa Evom? Je li ona dobro? Bože, kako se nje nisam ranije setio?”

On oseti grižu savesti zbog toga, te odluči da ode do nje. Isto kao I ranije, odgurnuvši se rukama I gornjim delom tela koji nije bio paralizovan, on dođe do kolica, ali je primetio da mu je znatno lakše. Kao da mu je neki teret bio skinut sa leđa, ali se bojao da ne ugrozi takvo stanje time što bi pokušao da hoda.

Bilo mu je drago što je njegova soba bila na prizemlju, te nije morao ni od koga da traži pomoć da ga spusti. On se odveze do bašte I ugleda roditelje kako bezbrižno razgovaraju I piju kafu. Kad su ga ugledali, pozvali su ga da dođe I razgovara s njima. Pitali su ga kako se oseća I on im je objasnio situaciju. Kao I uvek, naišao je na njihovo razumevanje. Njegovim roditeljima je bilo drago da se bar oseća bolje. Antonio pak odluči da doručkuje kako bi što pre otišao do Eve.

…

Eva je jedva čula svoje misli od buke kamiona I opšteg meteža u kome se sada nalazila. Saznanje da se seli, bar na kratko je potisnulo njenu obnovljenu traumu zbog onoga što je doživela. Bila je slomljena.

“Mogu li bar da odem da se pozdravim sa prijateljima?”

Upita ona majku, pokušavajući da nadjača buku kamiona. Majka je začuđeno pogleda.

“Pa već si se pozdravila sa Sarom”.

Eva je pogleda očajnički.

“Želim da vidim Antonia”.

Promrmlja ona više za sebe, te je njena majka nije čula.

“poslednja kutija sa stvarima je ubačena”.

Saopšti njihov otac, izlazeći iz kamiona.

“Ako su svi spremni, vreme je da krenemo”.