U dobru i zlu

Poglavlje 11.

Lako je razmetati se snagom ako živiš u izobilju i bez većih problema. Ali junaci se na muci poznaju. Snažan je onaj koji može da stisne zube i bez i jedne suze, skupi snagu da prevaziđe i izbori se u najtežim trenucima.
Sada je Antoniu bila potrebna sva snaga kako bi sačuvao pripravnost i ostao smiren i, samo na privid hladan, u cilju što efikasnijeg rešavanja problema. Ni najmanje mu sada nisu bili potrebni skandali i drama, a još manje je želeo da privlači pažnju ostalih učenika.
Međutim, iako se razgovor vodio sasvim normalnim tonom i sve delovalo u redu, ta vest pogodila ga je kao pesnica. Na licu mu se ocrta blagi šok. Ćutao je nekoliko sekundi, kao da je pokušavao da svari ono što je upravo čuo, a zatim ju je iznenađeno pogledao.
"Zašto"?
Jedva prozbori on. Lena zaustavi kolica pored klupe u obližnjem parku, a zatim se i sama smesti na nju. Antonio ju je pažljivo promatrao. Izraz na njenom licu bio je hladan, a glas ravnodušan.
"Veruj, nije ni meni bilo lako, ali prosto tako mora da bude. Ovo je preveliki pritisak za mene; jednostavno ne mogu to da izdržim. Isuviše je bolno gledati"...
Ona odmahnu rukom. Antonio ju je u potpunosti razumeo, ali nije bilo sporno da ga je u tom trenutku preplavio očaj. Njeno prisustvo i podrška su mu mnogo značili.
"U redu, razumem, Mada moraš znati da mi ni najmanje nije pravo zbog toga".
"Znam da nije, ali jednostavno ne može biti drugačije".
Odgovorila mu je pomalo odsutno. Pogled joj je lutao negde ka daljinama. Činilo se da je u mislima na nekom sasvim drugom mestu.
Antonieve krupne pametne oči, neopaženo su je posmatrale. Njena odsutnost ga je dodatno zbunjivala. Iako to nije želeo sebi da prizna, bacala je so na ranu. Činilo se kao da pokušava da smanji značaj trenutka u kome se nalaze. Ili joj je to pak pomagalo da odagna težinu tog trenutka.
"Žao mi je".
Rekla je, ustajući sa klupe, žurno odlazeći od njega. Okrenuvši mu leđa, nije mu uputila čak ni jedan jedini pogled. I otišla je samo tek tako, bez ikakvog oproštaja.
Antonio je u očaju gledao za njom, nesposoban da bilo šta progovori, niti da misli. Ostao je nepomičan još par minuta, nesposoban čak i za bilo kakav pokret, praznog pogleda sa licem zaronjenim u šake, a zatim je lagano pokrenuo svoja kolica, poput robota i uputio se ka kući.

Te noći, Antonio je bez i malo sna, potresen ležao u krevetu i zurio u tavanicu. Osećao je kako mu se svet ruši, kako se razara pred njegovim očima, a on ne može da učini ama baš ništa, ali Znao je da mora da izdrži i izbori se sa tim kako zna i ume.
...

Zaglušujući žagor navijača i drugova koji su došli da podrže i gledaju meč, mogao se čuti nadaleko. Među njima je bio i Antonio. Sedeo je u prvim redovima, pomno posmatrajući i iz sveg srca navijao za svoj klub.
Bilo mu je žao što nije mogao da im se pridruži na terenu, ali je tu tugu i bol potiskivao duboko u sebi. Bilo mu je dovoljno što je pored njih i posmatra njihovu neverovatnu igru. Bio je srećan i iskren osmeh bi mu zablistao nakon svakog osvojenog poena.
Najednom oseti kako se stolica pored njega popunila i kako je neko seo tik uz njega. On podiže pogled i ugleda Evu.
"O ćao Eva", veselo joj se osmehnu.
Eva uzvrati pozdrav.
"Drago mi je da si došao, vaš tim je neverovatan".
"Ponosan sam na njih". Uzvrati on. "Nikada to ne bih propustio".
Njihov razgovor prekide lopta koja se velikom brzinom primicala prema njima. Antonio podiže ruku i odgurnu je, Kako nekoga od njih ne bi udarila u glavu, ali se lopta i ovoga puta uputi ka košu, te ga okrznuvši, prođe kroz njega. Gromoglasan smeh, razleže se među svim igračima, kao i onima koji su gledali. Čak i Antoniu, pobedonosni osmeh zasia na licu, iako je znao da se taj poen neće uzeti u obzir.
"Bell, Pa tebi je suđeno da igraš košarku!"
Oduševljeno progovori trener  Koji mu beše prišao i potapša ga po ramenu.
"Biće sve u redu, momče". Doda on, te se Udalji, ponovno se usredsredivši na svoju ekipu.
Svi behu zabavljeni ovim činom, a samo je Nikola stajao na terenu, ukopan od besa, razjarenim pogledom siktao prema njemu. Njegova ogorčenost je sve više rasla. Besno se Približi tribinama, te mu dobaci:
"Dobar poen, samo Šteta što nisi u igri, pa ne možemo ni da ga računamo!"
U njegovom glasu su se mogli čuti ogorčenje, ironija i bes.
"A možda i mogu biti". Prošaputa Antonio više za sebe, ne obazirući se na njega. Inspirisan malopređašnjim događajem, dobio je sjajnu ideju.
Eva, koja je Sedela pored njega i bila u prilici da sve to čuje i vidi svojim očima, stresla se od užasa. Nije mogla da veruje da neko može tako da postupa. U isto vreme, Antoniev odgovor ju je dodatno zbunio. Nikola ga nije mogao čuti, ali ona mu je bila dovoljno blizu.
"Ne obaziri se na tog zavidljivca. Ne primaj njegove reči srcu".
Nežno progovori ona, stavljajući mu ruku na rame.
"Hvala ti, zaista ne bih imao nikakve koristi od toga da takve reči primam srcu,ali kad bolje razmislim, Upravo mi je dao sjajnu ideju".
Eva ga zbunjeno pogleda.
"Želiš sa mnom?"
Upita je on.
"Rado bih pošla, Mada zaista ne znam šta ti je na umu, Ali moram da pričuvam mlađu sestru. Roditelji mi nisu kod kuće narednih nekoliko sati".

Utakmica se završila, kao i obično, pobedom Antonievog tima. Nakon toga, on se uputi sa sjajnom zamisli na umu, ka velikoj petospratnici, koja se uzdizala pred njim, u svoj svojoj veličini. Imala je velike prozore sa svih strana i velika bela vrata koja su ukazivala dobrodošlicu svim ljudima, a posebno članovima. On zastade ispred njih sa velikim uzbuđenjem.
"Ponovo ću igrati!"