U dobru i zlu

Poglavlje 12.

Inspiracije i ideje su poput munja. Javljaju se iznenada, ali u tako jasniim i pokretačkim vizijama. A u današnje vreme, to bi se pak moglo porediti i sa blicom. Na taj način je i ova knjiga nastala Jedne letnje noći, u naletu kreativnosti, javivši se kao Jasna ideja u mojoj glavi.
Slično osećanje, obuzelo je i Antonia tog dana, u sred velike gužve, na utakmici svog kluba; i tako se sada našao na vratima one velike građevine, opisane u prethodnom poglavlju.
On polako otvori velika bela vrata i pred njim se ukaza prostrani hodnik. Sa leve strane, nalazio se mali lift, a sa desne su se mogli videti poštanski sandučići, pravilno raspoređeni po spratovima i iimenima ustanova. Sledeći pročitana uputstva, on se odveze niz hodnik, Gde na samom kraju hodnika, ugleda uska vrata, na kojima je krupnim slovima pisalo: "Sportski klub udruženja osoba sa invaliditetom". Nakon što se Zvonce oštro oglasilo, na vratima se pojavio visok i mršav muškarac, u plavoj košulji i tamnim farmericama, ljubazno ga upitavši kako može da mu pomogne.
"Dobar dan, moje ime je Antonio Bell i voleo bih da se učlanim u vaš klub".
Čovek ga pažljivo osmotri, a zatim mu srdačno pruži ruku.
"Uđi, na pravom si mestu".

Narednih pola sata, Antonio je proveo u maloj kancelariji, razgovarajući sa njim. Razgovor je bio neophodan zbog oformljavanja njegove članske karte i bio je u početku, isključivo u okvirima formalnosti, ali kako je razgovor tekao, bivao je sve ličniji. Antonio mu se  osobito svideo. Dopale su mu  se njegove crte lica, držanje i stav, a osobito je gajio neku vrstu saosećajnosti prema njemu. Naime, osećao je da dele istu sudbinu. I njegova ćerka Marija je u saobraćajnoj nesreći ostala paralizovana, samo što na žalost, za nju nije bila prognozirana bilo kakva promena. Iz tog razloga, njegovu priču, shvatio je dosta lično, ali se iz sveg srca nadao da će bar antoniu operacija proći dobro. A zatim ga je odveo do Velikog stadiona na kome beše desetak osoba. Bio je prostran, ali  nije bio pokriven travom, kako bi kolica po njemu mogla lepo da se kreću. Imao je dva visoka koša i golove sa strane. Videlo se da je teren bio univerzalan za sve sportove i veoma prilagođen.
"Ovo je mesto za igru. Nadam se da će ti se svideti".
Čovek je sa osmehom na licu, pokazivao Antoniu teren.
Preko ograde su posmatrali ljude na stadionu. Bilo je tamo ljudi različitih godina, od njegovih vršnjaka,, pa sve do ljudi u kasnim četrdesetim. Bilo je i nekoliko devojaka. Svima je sijao osmeh na licu. Činilo se da su srećni i svi su bili jako zaokupljeni igrom. Jedan od njih je, veoma vešto i brzo upravljajući kolicima, desnom rukom vodio loptu, dok je drugi, prolazeći pored njega na isti način, pokušavao da mu je oduzme. No, ovaj prvi je iznenada podiže i lopta prođe kroz obruč. Antonio ih je zadivljeno gledao. Bio je impresioniran, a ujedno mu je u mislima došao njegov potez od malopre. Imao je jaku želju da i on proba ovakav način igre.
"O pa eno i Marije!"
Radosno uzviknu čovek i osmeh mu zasija na licu, na sam spomen nje.
Antonio krenu ka ulazu na stadion. Ulaz nije bio preterano širok, ali dovoljno za prolaz. Čovek je išao za njim. Ugledao je devojku u kolicima koja im je iz daleka prilazila. Što se više približavala njima na ulazu, sve mu je jasniji bio njen lik. Iako je bila u kolicima, Videlo se da je izuzetno visoka i lepe građe: gusta plava kosa Padala joj je niz leđa, sitne crne oči, duge trepavice I mali nos. Kad ugleda oca, usne joj se razvukoše u divan osmeh.
"Zdravo Marija, želim da upoznaš nekoga". Veselo joj dobaci otac. Marija je sa radoznalošću gledala Antonia, a zatim Približi kolica i pruži mu ruku.
"Ćao, ja sam Antonio, Drago mi je da smo se upoznali".
Prvi Progovori on, srdačno joj stežući ruku u znak pozdrava.
"Ja sam Marija. Hajde, upoznaću te sa ostalim članovima kluba".
Veselo doda ona.

Kada je Antonio ušao na teren, svi su ga radoznalo posmatrali, Čak je i igra prestala. Svi su bili željni da upoznaju pridošlicu.
"Hej novajlio".
Prvi mu priđe jedan dečko, otprilike njegovih godina.

Svi su mu se činili tako druželjubivi i vedri. Dečak koji mu se malopre obratio zvao se Petar i bio je godinu dana stariji od njega. Završavao je srednju školu i polako se spremao da ide na fakultet. A bio je tu i dečak po imenu Marko, koji je bio mlađi dve godine od Antonia i tek je pošao u srednju, ali nažalost, ni jedna od tih osoba nije išla u istu srednju školu kao on.
"Pa hajde da vidimo kako igraš".
Izazva ga Petar.

Nakon što su se podelili u dva tima, igra otpoče. Lopta je bila premeštana iz ruke u ruku, vođena i po istim pravilima kao i u običnoj košarci, ali uprkos tome, antoniju je sve to bilo jako neobično. Osećao se kao da igra sport koji voli, ali na potpuno drugačiji način.
Marko okrenu kolica spazivši Antonia i kliznu prema njemu desnom rukom vodeći loptu, nameravajući da mu je doda. Antonio prihvati loptu, te i on počne da je vodi, međutim, lopta mu se izmigolji iz ruku i poče da se kotrlja po terenu, dospevši u ruke protivnika. Na licu mu se ocrta razočarenje.
"Pa da li je moguće da sam toliko loš?"
Pitao se.
Kada su bili na pauzi, priđe mu Petar, iako je bio u suprotnom timu.
"Moraš da naučiš da usklađuješ loptu sa mogućnostima i brzinom tvojih kolica".
Bio je to prijateljski savet. U njemu nije bilo ni traga podsmehu ili preziru.
"Još uvek se navikavam na kolica. Nesreća me je zadesila pre oko mesec dana, tako da se još uvek ni ja nisam u potpunosti uskladio sa njima".
Odgovori mu Antonio uz blagi osmeh.
"Ali Daću sve od sebe, hvala ti na savetu".
Petar ga saosećajno pogleda.
"Razume se, i meni je trebalo puno vremena da se naviknem. Bio sam fudbaler i kad mi je bilo jedanaest godina, zadobio sam teške povrede na jednom turniru u borbi za loptu, protiv susednog igrača... No dobro, sve se može postići vežbom. Možemo se sastati jednom, pa ću ti pokazati".
Nastavi Petar prijateljskim tonom.
"Naravno".
Veselo uzvrati Antonio.
"Biće zabavno".
Potom obojica izvadiše telefone i razmeniše kontakte.

Putem do kuće, išao je sa svojim novim poznanicima. Prijalo mu je njihovo društvo. Osećao se slobodno i otvoreno sa njima. Mnogi od njih, izazivali su divljenje u njemu. Pozitivna energija kojom su svi oni zračili, stav i spremnost da se suoče sa problemima i preprekama i prevaziđu ih. A ponajviše njihova pomirenost sa sudbinom koja ih je zadesila, a koja se ogledala u ravnodušnosti sa kojom su govorili o tome. Osetio je da mu se otvaraju vrata jednog novog sveta i načina života. Bio je istinski srećan. Činjenica da i dalje može da igra košarku, mada na malo drugačiji način, ispunjavala ga je novom energijom i željom da i taj način savlada.