U dobru i zlu

Poglavlje 19.

Odnosi između ljudi se znatno popravljaju onda kada shvatimo da ih nećemo više videti. To ne mora značiti njihovu smrt, već i kad zbog bilo kakvih okolnosti moramo da se rastanemo. Tek tada postajemo svesni koliko ih volimo i koliko će nam nedostajati.

„Možeš li da dođeš? Moramo da razgovaramo“

Čula je Eva svoju majku kako je doziva. Način na koji je to rekla joj se ni najmanje nije svideo. Imala je loš osećaj u vezi ovoga, te je brže-bolje pošla da otkrije o čemu je reč, u nadi da će shvatiti da su joj sumnje neosnovane. Ona pažljivo otvori vrata od majčine radne sobe. Na sredini sobe se nalazio veliki radni sto na kome je bio kompjuter. Bile su tu i dve udobne fotelje; na jednoj od njih sedela je Evina majka. Kad je Eva ušla, ona skide pogled sa kompjutera i odloži miš. Ona uzdahnu.

„Da li se tebi sviđa Srbija? Mislim na društvo i mentalitet ovih ljudi“.

Progovori ona na engleskom, sa jakim britanskim akcentom. Eva je bila još više zbunjena.

„Da, očigledno je da su to ljudi drugačijeg temperamenta od našeg, ali sam se uklopila; našla sam par prijatelja, uostalom upoznata si sa mojim društvenim životom“.

Govorila je Eva sa oklevanjem, plašeći se šta je sledeće. Majka je pogleda sa oklevanjem, te nastavi:

„Drago mi je da jesi. Gde god smo živeli si se ti lepo uklopila, ali znaš, ponovo moramo da se selimo“.

Evi srce umalo nije stalo. Ova vest ju je snažno pogodila, nikada nije volela rastanke. Milion joj je pitanja u trenu prošlo kroz glavu, ali samo joj je jedan lik trenutno bio u mislima. Antonio. Srce joj se steže pri pomisli na njega, na to što će morati da ubije tek procvalu ljubav, što će morati da uguši svaku nadu. Bilo joj je jako teško da se zaljubi i uopšte, poveže sa drugim ljudima još od onog incidenta iz Švetske, kada je kao trinaestogodišnja devojčica, na putu do škole bila dospela u šake nešto starijim dečacima koji su je umalo silovali. Na sreću, tu se našao učitelj iz škole, te ju je spasao i rasterao dečake. Bila je to strašna trauma za nju.

„Zbog čega, kada, moramo li?“

Naposletku progovori ona bez daha. Njena majka se blago nasmeši, želeći da joj barem malo lakše padne  to saznanje.

“Tata je zvao malopre I javio mi da je dobio premeštaj. Izgleda da se vraćamo u rodnu Englesku”.

U njenom glasu se mogao čuti prizvuk radosti jer se njena majka osobito radovala povratku I nimalo joj se nije svideo mentalitet ovdašnjih ljudi. Eva uzdahnu bespomoćno.

“Odlazimo prekosutra uveče”.

Doda Evina majka. Eva je znala da ne može ništa učiniti. Preplavi je neizmerna tuga. Dobro je znala da nikada više neće videti nikoga od njih, dobro je znala da sada mora da potisne svoja osećanja prema Antoniu. Ako joj se nekad u životu I pruži prilika da ponovo dođe u Srbiju,  vrlo je mala šansa da će ga zateći ovde.

“Bolje da krenem da se pakujem”.

Promumla ona, želeći da što pre pobegne od prodornnog majčinog pogleda. Trebalo joj je da bude sama sa svojim mislima, ali znala je da nema vremena za gubljenje. Čim je ušla u sobu, zgrabila je telefon sa stočića I poslala Sari poruku da se nađu, međutim, Sara je imala čas klavira I zamolila ju je da se nađu kasnije, te je Eva poslala istu takvu poruku Antoniu.

…

Miloš I Antonio nalazili su se u hodniku kod ulaznih vrata. Antonio je I dalje u šoku zurio u poruku.

Eva: “Možemo li da se nađemo u obližnjem kafiću? Moram nešto važno da ti kažem”.

Antonio: “Je l’ sve u redu?”