U dobru i zlu

Poglavlje 4.

Ne postoji bolji pokretač za uspeh od ljubavi prema nečemu, a kao posledica toga, dolazi ogromna motivacija i želja da damo sve od sebe. Takvu vrstu ljubavi je Antonio gajio prema sportu, a posebno košarci.
On je već bio na terenu i stajao je zajedno sa svojom ekipom, pažljivo slušajući trenera, koji se Približi ekipi, pa poče energičnim glasom. "Dajte sve od sebe, braćo! Pobeda bi bila itekako poželjna, ali Najbitnije je da se vi osećate ponosno i zadovoljno. Sve će ostalo doći samo od sebe, a jedna utakmica nije merilo uspeha. A vi ste se itekako pokazali U prethodnom periodu. Verujem u vas i siguran sam da vi to možete! A sad izađite na teren i, kao što rekoh, dajte sve od sebe!" Svim igračima je ovaj motivacioni govor dobrodošao. Jer Ljudi nisu stvoreni da žive sami, već u kolektivu, kako bi sve probleme rešavali zajedno i podržavali jedni druge. Timska igra je veoma bitna i ovi ljudi su to itekako dobro znali. "Hoćemo, treneru!"uzviknuše svi energično i kao po komandi.
Igrači su stajali na terenu, visoko podignute glave u plavo-belim dresovima, na čijim je leđima bio ispisan broj i prezime igrača, ne baš tako malim slovima. Puni energije i spremni k'o zapete puške, strpljivo su čekali da se oglasi pištaljka i utakmica otpočne.
Tribine stadiona su polako počele da se pune. Ostajalo je sve manje slobodnih mesta, a ljudi su pristizali u sve većim i većim grupama. Pošto je taj klub osnovala srednja škola u koju ide Antonio, veliki broj podrške, činili su i njegovi vršnjaci iz te škole. Uskoro se pojavi i ekipa navijačica, među kojima beše i Lena. Ona odmah zapazi Antonia i pritrča mu u zagrljaj. "Znam da ćete uspeti!"poče ona sa puno optimizma i energije. "Kad imamo podršku poput vas, možda i hoćemo". On je čvrsto zagrli, Pa morade da se udalji od nje, jer beše ostalo još samo par minuta do početka utakmice. "Vidimo se posle!"dobaci on, udaljivši se od nje sa širokim osmehom na licu.
Pištaljka se oglasila i lopta beše ubačena na teren, te utakmica otpoče. Lopta je pripala gostujućem timu u crveno-belim dresovima. Lopta je, sa puno energije, bila dodavana iz ruke u ruku i zakucavana, sve do obruča. Antonio je pažljivo vodio loptu, vodeći računa da ne napravi grešku, kada mu se protivnički igrač Približi sa leđa i pruži ruku u cilju da mu oduzme tu loptu. " Ne daj, Bell!" Povika trener. On ubrza korak da bi se približio susednom igraču i dobacio mu loptu, pre nego što mu je ovaj oduzme. Susedni igrač beše Miloš koji je sa nestrpljenjem čekao loptu, te je dočeka sa izrazom velikog olakšanja na licu. On potrča prema košu i, iz sve snage zakuca loptu koja lagano prođe kroz obruč, jedva dodirnuvši mrežicu, nakon čega usledi veliki aplauz. Radovali su se navijači domaćina.
Među njima je bila i Hana, koja je stajala negde u sredini. Pogled joj je lutao sa jednog dela terena na drugi, posmatrala je publiku i ljude oko sebe, a pogled bi joj samo katkad zastajao na akciji koja se odvijala na terenu. Bila je lepo našminkana i nosila je visoke štikle, u kombinaciji sa lepom crnom haljinom. Strašno ju je iritiralo što je morala mnogo da pazi, da joj neko ne bi oštetio haljinu usled velike gužve. Sara i Eva su takođe odlučile da dođu i podrže prijatelje. One su stajale među prvim redovima, pomno posmatrajući svaku akciju i, iz sveg srca, navijaše za njih. "Zaista je divno!" Žao mi je što u Britaniji nisam imala prilike da prisustvujem ovakvim događajima". Poče Eva. Sara se složi sa njom. Bilo joj je drago da čuje da i njena drugarica uživa isto kao i ona.
Njih dve su bile veoma bliske. Verovale su jedna drugoj, često su išle u provod i šoping zajedno i Eva bi uvek zaboravljala na probleme koji je muče. Sa njom se osećala sigurno, osećala je da ima na koga da se Osloni i nekoga ko bi je podržao. Evin pogled najednom zastade na antoniu koji je, sa puno veštine i energije, pokušavaoda provuče loptu pored dva susedna igrača. Oni su pretili da mu oduzmu loptu, a nije bilo nijednog njegovog saigrača u blizini. "Sviđa ti se?"Sara je trgnu iz njenih misli, gurnuvši je laktom i veselo joj namigujući, dok joj je širok osmeh sijao na licu. "Šta, ne, nije to što misliš". Odgovori Eva kao opečena, a tračak zbunjenosti joj se ukaza na licu. "Pa dobar izbor, mogu ti reći", nastavi Sara, praveći se da je nije čula. "On je veoma gotivan lik, i ne treba mene da lažeš. Pogled te odaje, devojko". Doda ona, uz veliki kez. Eva Zaista nije gledala Antonia na takav način. Prijalo joj je da se druži sa osobom kao što je on i značila joj je njegova podrška. Stoga je odlučila da Sari kaže celu istinu.

Ostalo je još par sekundi do kraja utakmice. Trener domaćina je tražio tajm-aut da bi organizovao, verovatno poslednju akciju. Iako je gostujući tim bio u vođstvu, i to sa dva poena razlike, on nije gubio Nadu. Igrači su bili veoma napeti. Lopta je bila njihova, ali verovatno najvažnija do sada. Od ove akcije je bukvalno zavisio prelazak u veću ligu. Pištaljka se ponovo oglasila i vreme je krenulo da ističe. Miloš je odvažno vodio loptu, međutim, sa njegove desne strane se pojavi Nikola, rešen da prekine akciju i zadrži pobedu u njihovim rukama. Ali baš kada je ispružio ruku da zgrabi loptu, Miloš je spretno doda Antoniu, koji potrča ka košu velikom brzinom. Sada su svi gledali u njega i zadržavali dah. Pritisak je rastao, Jer je znao da im je on bio poslednja Nada. Pobeda je bila u njegovim rukama. Njegove oči uprete ka košu, a srce lupa jako od uzbuđenja. Bezbroj pari očiju bilo je upreto u njega, samo njega, svaka sekunda mu se čini kao večnost. Odlučuje da rizikuje i pogađa za tri poena. Podiže loptu u vis, a zatim je odgurnu iz sve snage i ona, kao i po njegovom proračunu, lagano prođe kroz obruč.
Svi su izvan sebe od radosti. Ceo teren kliče i aplaudira. Odasvud se čuju glasovi divljenja, a njegovo ime se čulo sa svih strana. Svi saigrači mu priđoše i zagrliše ga što su jače mogli. Bili su Van sebe od radosti. Čak se i po koja suza Radosnica, mogla videti na licima nekih. On je bio veoma ponosan na sebe. Osetio je istinsku radost i slast uspeha. Bio je naviknut na pažnju drugih, Ali ne baš ovoliku. Postade mu pomalo neprijatno i on pocrvene. Ceo stadion je na nogama i svi vrište njegovo ime. Buka je bila zaglušujuća. Svi su se radovali. Svi osim poražene ekipe. Nikola preblede od besa. "Antonio ponovo dobijaš igru, opet si bolji od mene. A ne Bell, nećeš ovog puta. Sada ćeš zažaliti!" Mislio je on, kipteći od gneva. Stisnutih pesnica i lica prebledela od besa, silovito krene da gura ljude oko sebe, ne bi li uspeo da izađe iz gužve i sa stadiona.