Licem mu pređe senka, oseti žaoku nezadovoljstva i neprijatnost povodom njenog aranžmana sa strancima. Steže pesnice pokušavajući da ostane miran još uvek pod utiskom prošle noći i gladi koju je osećao za njenim telom. Klimnu glavom i ledenim glasom odgovori.
-U redu...napiši mi sve termine da znam tvoje kretanje. Iskreno iznenađen sam da se baviš prevodom i turističkim turama s obzirom da je to muški posao kod nas.
-Tako je...imala sam sreće da živim u pustinji i to u kampu gde dolaze turisti. Brzo sam savladala engleski a mogu govoriti i francuski ako se ukaže prilika. U turama nisam svo vreme sa posetiteljima, održim kratka predavanja u zavisnosti od mesta. Obično ne traju duže od petnaest minuta, nakon toga nastavljaju sa vodičima. – tiho je odgovorila.
-I da dodam...sve što znam naučio me je moj pokojni muž Abdul. Držao je antikvarnicu u samom centru grada. Podržavao je moje zanimanje za istoriju i umetnost kupujući knjige koje sam gutala. Recimo, ovaj sto u biblioteci je izvanredna kopija. Jedina razlika između pravog i kopije je u njegovim nogarima. Kod originala su mnogo tanji nego kod ovog.
Ilijas skupi oči posmatrajući je podozrivo ispod spuštenih trepavica...ovo se nikako nije uklapalo u sliku koju je imao o njoj. Znao je da joj je muž po godinama mogao biti deda i zbog toga je osećao napad mučnine pri pomisli da je posedovao starac. Sama pomisao da je dodiruje naboranim rukama dovodila ga je do ludila jer je za njega to bilo skrnavljenje svega što je sveto. Bila je devojčica kada se udala prvi put. Oseti ukus gorčine shvatajući da su ljudi spremni uraditi teške stvari radi novca i nasledstva jer ne mogu podneti siromaštvo koje je svakim danom raslo. Nije skidao pogled sa nežnog lica pokušavajući da uhvati makar jednu emociju dok je govorila, sem sete ništa nije mogao zaključiti. Stajala je od njega na par metara i silno je želeo. Naglo se uspravi i priđe stolu izgovarajući.
-To bi bilo otprilike sve, sada me izvini imam puno posla.
-Dobro...izaći ću da prošetam. – okrete se i uhvati se za kvaku srećna što razgovor nije dugo trajao.
Silazila je polako niz stepenište zagledajući vilu. Pažnju joj privukoše glasovi iz kuhinje. Uđe i ugleda dve žene, jednu stariju i sluškinju koja je odvela do Ilijasa. Skočiše kada je ugledaše, starija se široko osmehnu i reče.
-Draga gospođo jedva smo čekale da vas upoznamo. Mnogo smo srećne zbog gospodina i njegove odluke da se ponovo oženi. Vi ste ukras ove kuće, neka vam Bog da sreće i zdravlja. Ja sam Hajra a ovo moja je rođaka Nermina.
Lina se ljubazno nasmeši i odgovori simpatičnoj kuvarici.
-Hvala vam...trebaće mi vremena da sve upoznam. Volim kuvati i ponekad bi vas mogla zameniti.
-Bilo bi nam zadovoljstvo. Ovde nas nema puno. Gazda živi sam, njegovi roditelji i braća su dve ulice dalje. Tako je od samog početka, i sa pokojnicom je živeo odvojeno. Ja sam žena starog kova i vrlo posvećena porodici ali njegov način razmišljanja mi se vremenom dopao. Mladi treba da žive odvojeno ali da poštuju starije. Verujem da je najveći razlog za odvojen život bio taj što je njegova prva supruga bila strankinja i želeo je zaštiti neprijatnosti.
Lina je pažljivo slušala upijajući svaku reč zaintrigirana temom. Želela je sve saznati ali je spreči strah da ne sazna i pogrešno protumači. Kopkalo ju je kakva je bila prethodna gospodarica kuće i šta se dogodilo, zašto je umrla?
-Za manje od deset minuta doručak će biti postavljen na terasi...imate li neku posebnu želju? – Hajra je ljubopitljivo posmatrala.
-Ne...retko kada imam želja. – promrlja jedva čujno.
