Sedela je sa ćerkom za stolom i pravila čestitke za predstojeće praznike uživajući u njenoj priči. Nije imala želju bilo gde otići i ako je planirala prošetati prodavnicama i kupiti poklone za Zahara i Mithada. Kiša je padala danima i za divno čudo nije joj smetala. Iz misli je prenu lupnjava vrata i u salon uđe Ilijas sa Kerimom. Nesvesno ustade sa stolice i sa nelagodom pogleda u muža osetivši se za trenutak kao uljez. On skide kaput i prođe rukom kroz kosu vlažnu od kiše vidno neraspoložen. Odmeri je pogledom i izgovori.
-Dobar dan...kasnimo zbog gužve u saobraćaju. Ako ti nije kasno možeš otići sa njima do mola, auto mi ne treba.
Lina spusti glavu i tiho odgovori.
-Mislim otići sutra...bojim se da ćemo se zadržati i zakasniti na večeru.
-Kako hoćeš...imam posla, biću u sobi ako ti nešto zatreba. – okrete se i pođe niz hodnik.
Gledala je za njim duboko povređena i sama iznenađena svojom reakcijom. Šta je očekivala? Svako ima granice pa i on. Toliko puta je prešao preko njenih ispada i sa razumevanjem prihvatao sve što bi servirala. Začu tuš i strese se...sigurno mu smeta što je u stanu? Mesecima nisu imali nikakav kontakt, on je zapravo slobodan čovek sa novim načinom života. Njeno prisustvo u kući je samo dobrodošlo zbog dece dok ne odluče kada će im saopštiti istinu. Znala je da nikada neće započeti tu temu, čeka nju da učini prvi korak. Ušla je u kuhinju i nasula šolju čaja, šapnu Asiji.
-Nastavi sa crtanjem, idem popričati sa tatom...brzo se vraćam.
Zastade ispred vrata od radne sobe i zatvori oči za trenutak pripremajući se za ono što mu želi reći. Kucnu i sačeka.
-Slobodno...
Ilijas podiže obrve kada je ugleda sa šoljom i zavali se u stolicu posmatrajući je ispitivački.
-Izvini, htela sam ti uzeti par minuta vremena. Mislim da je konačno došlo vreme prekinuti agoniju u kojoj se nalazimo. Ne želim ti smetati i nikada ne bih došla u stan da me nisi pozvao. Shvatam koliko ti je neprijatno u mom društvu nakon svega.
Gledao je netremice pažljivo slušajući reči koje je izgovarala. Razvuče usne u osmeh i mirnim tonom odgovori.
-U pravu si...ovo jeste agonija. Najgore od svega je što ne znam...zašto? Milion puta sam se pitao gde sam pogrešio, šta sam ti učinio? Kako sam te povredio? Zapravo...kada malo bolje razmislim, ko si ti?
-Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Pokušavaš svu krivicu svaliti na mene? Ti si onda pokvaren čovek a vrlo dobro znaš zašto?
-Linaaaaaa...ne počinji! Deniz je bolesna devojka koja se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Ispričao sam ti sve šta se dogodilo...zar ti ličim na osobu koja spava sa zaposlenima? Nisam imao pojma ni ko je ni šta je jer je postavio predsednik kompanije na mesto sekretarice. Ne znam kako je uopšte prošla testove a da niko nije primetio problem koji ima. Kasnije se sve otkrilo i ona je dobila adekvatno lečenje i premeštaj za Irsku. Zar je toliko teško poverovati u moju priču? Zar ti je toliko teško priznati da si pogrešila i uništila nam život zbog predrasuda?
-Ja???...Šta bi ti pomislio da si na mom mestu? – ona povisi ton i zari pogled u njegove oči spremna na odbranu.
-Ok...kako objašnjavaš tvoj odnos sa Metom? On je jedini muškarac koji ima privilegiju biti u tvom društvu? Čak ni rođenu majku ne obilaziš jer nemaš vremena od njega. Mesecima je u hotelu kao inventar.
Ona steže pesnice i proskita plašeći se da ih deca ne čuju.
-Met je moj prijatelj! Jedini čovek koji me razume i ništa ne pita...voli me onakvu kakva jesam. Uvek je tu kada mi je potreban.
