-Asija, danas ću doći po tebe i Kerima u školu. – Ilijas otvori vrata tamnokosoj devojčici koja ga pogleda bademastim očima.
-Hoćeš li nas odmah odvesti kod mame u hotel?-tiho upita oca.
-Naravno, za dva sata će biti u Londonu.
-Da li ćemo videti Zahara i Mithada? Rekla je da će i oni doći.
-Ne brini, bićemo svi zajedno.
Seo je auto i nežno pogledao sina i ćerku. Bol je vešto krio mesecima belim lažima samo da ne primete problem koji su imali Lina i on. Život mu se u sekundi pretvorio u pakao. Namršti se prisetivši se scene kada je stigao u Jordan. Posao u Njujorku je propao jer nije hteo dozvoliti da je izgubi zbog nesporazuma za koji je verovala da je istina. Niko je nije mogao razuveriti da je Deniz psihički obolela devojka i da sa njom nikada ništa nije imao. Odbijala je svaku priču uporno ponavljajući da želi razvod. Za rođendan mu je poslala crveni bodi sa porukom..." sa srećom...verovatno je ovo jedino što želiš". Gledao je u komad tkanine ne shvatajući poentu. Tek kasnije je saznao od sobarice da ga je našla u njegovom koferu kada se vratio sa puta. Izbezumljen od besa zvao je danima, ni na jedan poziv nije odgovorila. Prekinula je komunikaciju sa svakim ko joj je nešto značio. Zvao je njen brat i javio da je Azra teško obelela, želela je videti ćerku i unuke. Pokušavao je dobiti sestru ali nije se javljala čak ni onda kada je napisao za majčino stanje. Lina je odsekla sve verujući da su je izdali, iskoristili i uništili život. Za nju su postojala samo deca, hotel i Met. On je jedino imao pristupa samo zato što nikada nije potegao pitanje njenog privatnog života i ako je znao kroz šta prolazi. Razumeo je da se stidela prošlosti i načina na koji se udala oba puta, stidela se zbog svojih postupaka koje nije znala objasniti niti se bola osloboditi. Nikoga nije krivila sem sebe, hiljadu puta je ponovila da nikom ne treba verovati i da je zbog toga prošla tako kako jeste. Samoća je jedini lek za sve što joj se dogodilo, jedina sigurnost da više ne može biti povređena. Ostalo je još da potpišu papire za razvod...tražila je dokaz da je oslobađa obaveze. Dobila je potvrdan odgovor.
Vitka u tamnoplavom kompletu puštene kose stajala je u redu čekajući carinsku kontrolu. Iza tamnih naočara posmatrala je lica oko sebe pokušavajući da se oslobodi nervoze. Svaki put kada je dolazila u London osećala je pritisak. Sećanja bi se vraćala remeteći mir koji je ljubomorno čuvala. Ništa nije moglo poljuljati njeno mišljenje...Ilijas je bio prošlost, jedino što ih je vezivalo su deca. Nakon afere sa Deniz odlučila je zauvek završiti sa muškarcima, ljubav je bila definitivno za laku literaturu dok u stvarnom životu stvari su bile sasvim drugačije. Strast koju su imali pripisala je čistoj potrebi i osećanju kratkog daha.
-Dobrodošli gospođo...možete proći. – službenik je ljubazno propusti.
Hodala je hodnikom visoko uzdignute glave posmatrajući gomilu ljudi koji su čekali rodbinu sa već pripremljenim osmehom. Nju je čekao vozač da je odveze do hotela. Pogleda na sat i zaključi da će imati vremena da se presvuče dok deca ne stignu. Zahar i Mithad su ostali u Jordanu jer su imali izlet ugovoren preko vrtića.
Još malo parfema i spremna je za susret. U pantalonama i žaketu vezane kose sedela je u hotelskom restoranu gledajući u meni. Za koji minut će stići deca, jedva je čekala da ih zagrli i oseti njihov miris. Mnogo su joj nedostajali i teško je podnosila njihovo odsustvo.
-Mamaaaaa...- prostorom odjeknu glas njene ćerke.
Ustala je sa stolice i nesvesna koraka polete prema devojčici raširenih ruku. Malo telo se zalepi za njeno grudi čvrsto je stežući oko vrata. Spusti usne na nežan vratić ispod gustih lokni i široko se osmehnu.
-Došla si...gde su Zahar i Mithad, obećala si da će doći – devojčica skoro zaplaka.
-Znam dušo, dovela bih ali su neplanirano organizovali izlet u vrtiću.
