On the theater scene [J.JK] ✔️

2. DEO: next part in my life..

"Mogu li preci preko svega i ostaviti tako bitan deo zivota za sobom?...zakoraciti na sledeci stepenik odrastanja i utihnuti...

Nemam hrabrosti, kukavica sam..

Tesko je, priznajem..samo tako da zaboravim 8 godina mog zivota...silni treninzi, iscrpljivanje, ubijanje da bi dosao do useha i dotakao vrh svega..

Svaki put skinuti baletanke posle nastupa i zateci krvave prste i prste koji drhte, imati bolove u misicima..

Meni je to bilo sve...

Sve bih dala da mogu iste te krvave prste da vidim opet na sebi...

Ali nema..zivot teram dalje..

Ali secanja i uspomene ostaju..

Kao obezbedjenje u pozoristu cu moci stalno da gledam pripreme, treninge i uzivam u mojoj rani na srcu..."

Odlozila sam hemijsku na sto i zaklopila svoju svesku...

Ona je meni predstavljala moj mali imaginarni svet, svet misli i mojih teorija...

O

tajila sam se sada u njega..ili ti pola sata pre odlaska na moj posao..

Da, obezbedjenje u pozoristu..

I to pazim sta ljudi rade na svakoj predstavi, operi i slicno..

Nista bolje nisam mogla da zamislim..

Da cu stalno biti prisutna u svetinji pozorista, gledati teatralne igrace, plesace, glumce i pevace...

Za mene ne postoji nista lepse..

Mogla bih ceo zivot da provedem tamo..

Razmisljajuci o tome sam cesljala svoju dugu crnu kosu i ispravila siske peglom, stavila malo sminke i parfema...

Obukla se i krenula...

Otvaraju mi se nova vrata zivota...

Nadam se da ona svetle punim sjajem i cekaju me, zovu sebi...

Uplaseno sam dosla do pozorista, pokazala karticu obezbedjenju ispred i usla....

Uhh..danas cuvam 3 probe...

Znaci, skoro ceo dan nisam kuci...

Hah, meni odgovara...

Usla sam lagano na scenu i zatekla koleginicu..

Ozario joj se osmeh na licu pa tako i meni...

Dosla sam do nje i pozdravile smo se...

"Cao Luna"

"Cao cao"

Nasmejala sam se i sela do nje..

"Ummm, Erika?"

"Da?"

"A koliko dugo cemo biti na poslu?"

"Uuuu, duuuugo"

"Hahahah, pa koliko?"