Gatara je rekla svoje

15

Vanja

Nove odluke. Nova odeća. Nova ja. Stara boljka.

Dok koračam ka mom bratu ne mogu iz svog vidokruga da izbacim mog donedvno suđenog muža. Visok, plavook, zvani Bogdan. Da gatara me je zajebala samo tako. Ali ko je jebe, donela sam novu odluku. Ja sam diva pobogu, ne moram da patim ni zbog koga. Samouverena i sa osmehom od milion dolara približim se svom bratu.

- Srećan rođendan – zagrlim Sergeja.

- Hvala mala, nisam bio siguran da ćeš doći.

- Ne postoji ništa što ne mogu da odložim zbog brata. Zdravo momci – nasmešim se svima.

Potrajalo je dok smo se ispozdravljali. Odmah zatim konobari su nam doneli piće.

Naravno Sergej je kao i svaki domaćin bio u obavezi da dočekuje goste i ćaska sa njima.

- Kako si Vanja? – Bogdan mi se napokon obrati jer je moj brat otišao i zid koji je stajao između Bogdana i mene je nestao.

- Odlično, hvala na pitanju. Ti? – kako može biti kad izgleda bogovski. Tamno plavo odelo bez kravate, nemarno otkopčana bela košulja, beli zubi, nabacana frizura, jedna ruka u džep a druga na čaši. Tip kao da je krenuo na foto sešn.

- Dobro, ponovo igram.

- Drago mi je zbog tebe.

- Verujem. Jesi li pronašla kuću?

- Stan. Odustala sam od kuće.

Stavio je ruku iznenada na moja leđa i kao da je struja prošla kroz mene, a tek kad je približio usne mom vratu. Došlo mi je da se upiškim.

- Izgledaš prelepo. Ništa lepše u životu nisam video – palcem je pomazio moja gola leđa.

- Hvala – malo odmaknem glavu i progutam knedlu.

- Jesi li za ples? – hvata me za ruku.

- Zapravo . . . – pokušam da odbijem ali on me već vodi kroz ljude koji plešu.

Hvata me za struk i lepi moje telo za svoje. Ok, ovo nisam očekivala.

Pokušavam da odlepim gornji deo tela od njega ali drži me prečvrsto.

- Opusti se, neću te pojesti – šapuće mi i osećam kako se ježim.

Daj bre kokoško saberi se. Otresi ga.

- Ne volim da plešem.

- Ne verujem ti. Sve žene vole da plešu.

- Ne i ja.

- Zašto?

- Zato što ne volim da gledam muškarce kako igraju, zato što je ples bez svrhe gubljenje vremena . . .

- Vau.

- Istina je.

- Rekao sam tvom bratu za nas.

Momentalno prestanem da plešem ali Bogdan nas pokreće.

- Ali zašto? Mislim . . . mi smo . . . među nama nije bilo ničeg niti će biti.

- Ne želim da lažem najboljeg prijatelja.

- Vidi – malo se odmaknem od njega.

- To je sve prošlost. Dakle . . . zaboravimo na sve što je bilo – kažem ozbiljno i okrenem se, ali Bogdan me hvata za ruku i povlači natrag kod sebe.