Gatara je rekla svoje

23

Vanja

- Glupa haljina – iznervirano izađem iz sobe i krenem naniže.

- Bogdane! - viknem i ugledam ga kako igra igrice sa momcima.

- Draga – javlja se a gleda u monitor.

- Ćao momci. Ti još uvek nisi spreman? – viknem.

- Treba mi samo dva minuta.

- Ovo nije seks – našalim se, on se momentalno okreće a momci se smeju.

- Sad kad sam privukla tvoju pažnju, zakopčaj mi haljinu i obuci odelo – nasmešim se.

Ostavio je džojstik i krenuo ka meni.

- To nije bilo u redu – smeje se.

- Nije u redu što ti igraš igrice dvadeset minuta pred premijerom mog filma – okrenem mu leđa.

Zakopčao mi je haljinu i poljubio me u vrat.

- Odmah dolazim.

- Momci idemo – moj brat kaže.

- Ne budite ludi, ostanite. Znam koliko ste ludi za igricama, derišta.

- Onda ostajemo.

Nije bilo potrebno dva puta im reći. Ne kapiram muškarce i igrice.

. . .

Ovo je bila prva premijera mog filma na kom sam sa Bogdanom. On sav zgodan i mističan, grli me i naravno mrzi novinare a ja u crvenoj haljini i sa osmehom od milion dolara. U poslednje vreme novinari dobacuju bračna pitanja, kao po običaju Bogdan ih kulira a ja ne mogu a da se ne zapitam. Trudim se da budem dobra ali kako mi se čini zaprosiću ja njega. Upoznala sam njegove roditelje, on moje, živimo zajedno, ne pazimo se baš uvek tokom seksa . . . vreme je za brak. To je logičan zaključak zar ne?

Nasmešim se jer me Bogdan ljubi u slepoočnicu. Sutra ću da smislim kako da se udam danas ću uživati u plodovima svog rada.

. . .

- Namršten si – Bogdan nije rekao ni reč nakon što smo odgledali moj film.

- Pa . . . upravo sam saznao nešto.

- Šta?

- Ljubiš se sa drugim muškarcima.

- Šta? Ne ljubim se.

- Hoćeš da pitamo Travisa Skota?

- To . . . On mi je partner u filmu – razumem u čemu je problem.

- Mi samo glumimo, plaćaju nas za to – dodam.

- Znam ali ljubite se.

- Znao si odlično ko sam ja i čime se bavim, ljubljenje je deo mog posla.

- Ne dopada mi se činjenica da se moja žena ljubi sa drugim muškarcima.

- Bogdane taj poljubac ne izgleda tako kako ga ti vidiš na ekranu, to se prave pauze, snima se iz nekoliko ugla, kamere su su svuda oko nas, nema tu ničeg romantičnog . . . osim toga i Trevis i ja smo u ozbiljnim vezama.

- Vidi . . . ne dopada mi se. Kako ću sutra našoj deci objasniti zašto im se majka ljubi sa dugim muškarcima?

- Kao prvo nemamo decu a kao drugo ja sam glumica. Bogdane ja neću odustati od karijere na kojoj sam naporno radila samo zato što si ti ljubomoran.

- Znam da zvučim kao gad i razumem da je to tvoj posao ali imam svo pravo ovog sveta da budem ljubomoran i biću.

- Hoćemo li se uvek svađati oko ovog?

- Na, ali ću uvek biti ljubomoran.

- Sa tim mogu da živim. A ti?

- Volim te, moraću da živim sa tim.

Nasmešim se na ovo.

- Sladak si. I samo da znaš niko se ne ljubi bolje od tebe.

- A jel? – već mu je bolje.

- O da – poljubim ga.

- Jel bolje?

- Da, mnogo bolje.

Bogdan

Do danas moja veza je bila odlična, baš po mom ukusu ali danas nije. Ona se ljubi sa drugim muškarcem. Topila se u njegovom naručju i smešila mu se onako kako se smeje meni, taj osmeh je moj. I znam da zvučim poput ludaka ali šta ako pronađe nekog ko se bolje ljubi od mene? Pa ona radi sa najzgodnijim muškarcima na svetu, ljubi se sa njima. Moram nešto momentalno da preduzmem, moram da se osiguram da ostane moja, ali kako?

Da joj napravim dete, ili je oženim?

Ili oboje?

Od viška glava ne boli. Uzmem telefon i nazovem sestru.

- Je li to moj poznati brat?

- Hej Meri šta radiš?

- Dosađujem se.

- Odlično treba mi tvoja pomoć.

- Oko čega.

- Želim da kupim prsten.

- Zaprosićeš Lindu Foks? – vrisnula je.

- Vanju. Zove se Vanja.

- Naravno da ću ti pomoći – prihvata oduševljeno.

- Dolazim po tebe.

- Čekam te.

To je to. To je ono što želim. Želim Vanju.

. . .

- Ovaj?

- Ne – odbijem.

- A ovaj? – pita Meri.

- Ne.

- Prestani da govoriš ne. Ova tri su savršena, samo odaberi jedan.

- Ne znam koji!

- Da li Vanja voli nakit? I kakav?

- Kući ne nosi ništa od nakita.

- Vidi verenički prsten mora da bude upečatljiv, uzećemo ovaj. Upečatljiv a jednostavan.

- U redu – složim se i izvadim karticu.

- Dobar izbor gospodine – prodavaćica se smeje, verovatno zbog cene.

- Hvala.

- Kad planiraš da je zaprosiš?

- Večeras.

- Jesli li nešto spremio?

- Ne.

- Bogdane moraš nešto da spremiš.

- Vidi Vanja je . . . specifična, ne želim da spremim nešto što joj se neće dopasti. To će biti klasična prosidba.

- Ne. Kako ste se upoznali? Neko vaše omiljeno mesto? Bilo šta.

- Pa u stvari gatara joj je rekla da će se udati za tipa po imenu Bogdan.

- Gatara?

- Da . . . . znaš šta? Upravo si mi dala ideju. Sjajna si – poljubim je.

- Šta sam uradila?

- Znam kako ću zaprositi Vanju.