My kind of Perfect

4. Flowers only die

Yoongi me je povukao prema sebi "zašto bežiš od mene?" Njegov ledeni glas je ulivao jezu u moje telo. Naslonio je ruke na zid ne davajući mi način da pobegnem, spustio se da nam glave budu na istom nivou, gledala sam u pod mrmljajući "ostavi me" osećala sam se kao plen koji se našao u zamci od strane velikog lava.

"Pogledaj me" podigla sam glavu i moje oči su se susrele sa njegovim, zaledivši me u mestu, mogla sam osetiti tračak nade u njegovom glasu i tugu u dubinu njegovih očiju.

"Molim te" rekla sam tiho, nije bilo prijatno biti na toliku blizinu sa njim, u praznoj prostoriji.

"Plašiš me se?" Odmahnula sam glavom, osećajući se kao da sam izgubila sposobnost govora.

"Jia, tako te jako želim, ali tvoja hladnoća me povredjuje..." bio je tako blizu da sam osetila njegov topli dah na mojim usnama. Stojala sam nepomično kao Kip slobode, dok su njegove reči prolazile kroz moju glavu.

Povukao je moju ruku i stavio na njegovo srce "osećaš li šta mi radiš?" Osetila sam brz ritam otkucaja njegovog srca.

"Rekla je da je ostaviš Yoongi..." začula sam hladan glas i oboje smo pogledali prema vratima.
Jimin je stajao iza nas, njegov izraz lica je bio teško opisiv, on se oduvek ponašao zaštitnički nastrojeno prema meni.
"Zasto se uvek mešaš?" Yoongi je grubo rekao stavljajući ruke u dzepove i napuštajući prostoriju.

"Bože Jia, smrdiš na alkohol, jesi li normalna?"
Počeo je histerisati na mene.
"Zabavljate li se?" Pitao je malo mirnijim tonom.
"Ne znam" mumlala sam još uvek u šoku.
"Jia, ja sam tvoj brat i zato ću te poslednji put pitati šta se dešava izmedju vas" njegov izraz lica se formirao u zabrinutost i ljutnju.
"Ne znam ja ništa Jimine, idi njega pitaji, zašto si tako naporan" počela sam se drati na njega već iznervirano... Nakon njegovog velikog govora o ovoj situaciji, sedela sam u sobi čisteći svoje misli.

Da li mi je on upravo izjavio ljubav?
Da li ja osećam isto?

Pa može se reći iz pristojnog života uskačem polako u haos.

Hana je ušetala odvažno u moju sobu.
Bože, bila je roze kraljica, izgledala je baš kao neki glavni lik filma Mean girls.
"Pogledaj se, šta se dešava sa tobom?" napravila je neku zgadjenu grimasu, otvorila sam usta u pokušaju da nešto kažem, na što me je prekinula.
"Dolazi samnom, ideš da se upoznaš sa momcima" odmahnula je glavom uvativši me za ruku i vučući iz te sobe.

Nisam spremna na ovo.
Jedino ta misao se motala u mojoj glavi.

***

"Ja sam Jia, a ovo je moja prijateljica Hana" pružila sam ruku. Nisam izgledala toliko uzbudjeno oko ovog koliko je Hana, verovatno jer je moj dan počeo kao da su mi 13 crnih mačaka prešle put.

"Jin, worldwide handsome" rekao je sa ponosom poklonivši se. Mogu reći da je bio visok, kao semafor, držao je neki stav kao da je pun sebe.
Ne može se ni pokloniti kako treba, da mu ne padne kruna sa glave.
Na sebi je imao rozu majcu kratkih rukava i beli šorc do kolena, njegova lešnik boja kose koja je prekrivala njegove guste obrve, lepe pune usne i beo ten, kao neki vampir.
Njegov način pričanja mi je privukao pažnju, taj njegov ponos u glasu je zvučao slatko.

"I'm your Hope, al zovi me Hoseok"
Ovaj čovek je lud, samo se smeje, ma folirant neki. Imao je osmeh do ušiju, bio je za nekoliko centimetara niži od Jina, nosio je obočnu belu majcu i neke skupe starke, čarape do koljena kao neki sportista, kačket iz kojeg su ispadali pramemovi kose koja je bila crna, kao ugalj.
Izgledao je simpatično, ali nisam bila sigurna može li me videti od tolikog osmeha.

***

Sedela sam u dnevnoj sa ostalim članovima koji su bili obuzeti čačkanjem svog telefona, dok sam ja odlutala u svoje misli, ne progovarajući ni reči, ne mogu ni Yoongija više u oči pogledati...

Začula sam zvono na vratima "ja ću"
Namjoon je skočio otvarajući vrata, kako li je hiperaktivan...
"Isporuka za Jiu" čula sam glas malo starijeg čoveka. Namjoon je primio kutiju donoseći je prema meni "izgleda da imaš obožavatelje" smejao se, gledala sam praveći wtf facu.

Stavila sam kutiju na sto i otvorila je,
moja usta su bila otvorena do poda, unutra sve što sam mogla videti je buket prekrasnih galslih ruža i neki papir sa porukom.

Volela sam to cveće, posebno tu vrstu, potsećeli su me ma jednu osobu, koje više nema.
Kao mala devojčica, svako veče spavajući čvrstim snom, moj tata bi donosio jednu glasku ružu i stavio bi mi je kod jastuka, što bi ujutu izazvalo osmeh na mom licu.
I ako nas je hteo usrećiti, nije imao para kopovati igračke, ali taj mali dar je vredeo više od najskupljih stvari, jer je bio poklanjan od srca.

Zadržala sam suze, nisam htela da pokazujem emocije pored toliko ljudi.
Otvorila sam papirić na kome je stojala jasna poruka:

Cveće umire, ali moja ljubav prema tebi nikada neće.

Zbunjeno sam gledala držeći papir sa obzirom da nije ostavio nikakvo ime. To je bilo stvarno slatko, pošto nikad pre nisam dobila ovako poklon, doduše i uzmemiravajuće, šta ako je neki manijak? Kako je znao šta volim?

Sumnjivo sam pogledala u meni osumičene članove skupljajući oči.
Yoongi, Taehyung i Jungkook su me samo intezivno gledali ne progovarajući, taj pogled nevine male dece, dok ostali nisu obraćali pažnju... Poplava misli je prolazila mojom glavom.

Ko je mogao biti misteriozni davalac?