My kind of Perfect

10. Addicted to you

You're still my favorite person even if I'm not yours.

Snažan udarac odjeknuo je sobom.

Uspaničeno sam otrčala kroz hodnik odakle sam i čula taj zvuk a onda svatila da su vrata WC-a zaključana, kucala sam ne dobijajući nikakav odgovor sa druge strane, pokušavala sam ih otvoriti bezuspešno što bi me više teralo da pomislim da nešto nije uredu.
Nakon što sam rezervnim ključem uspela otključati vrata WC-a, sve što sam videla ispratilo je moje vrištanje i histeriju.

Gledala sam u Yoongia koji je ležao bez svesti na podu sa prosutom bočicom lekova u ruci. Dozivala sam ga sa punim očima suza, molila da se probudi ali ništa, želela sam da je ovo samo jako loš san.
Hana se stvorila iza mene provireći kroz vrata, svateći kroz moju histeriju šta se dogadja otrčala je zvati hitnu.

***

"Kako da se smirim!?" Vikala sam nervozno na sve njih praveći krugive već 1 sat po čekaonici i stiskajući znojave dlanove, krivila sam sebe za ovo, znala sam da se sve dešava sa razlogom, ali ponekad bi htela znati koji je ovo razlog.

"Ja vas sve moram čuvati u suprotnom uradit će te neku glupost" Jin je kukao lupajući nogom u pod.
"Za sad je sve uredu, popio je veliku dozu lekova i treba mu odmora, sutra je pušten kući, možete ga posetiti..." mladi doktor nam je pričao listajući papire ispred sebe.
"Želim pričati sama sa njim." Dala sam im doznanja da mi treba malo privatnog prostora.
JungKook koji je nedavno stigao do bolinice nakon što je čuo za ovo, odlučno je odgovorio "idem i ja" ta naporna tvrdoglava Devica.
"Posle Kooki" rekao mu je Hoseok tapšući ga po ramenu.

Sigurno nebi poverovala u to da ću plakati kao vodopad ispred Yoongia koji je ležao gledajući praznim pogledom kroz mene, ali upravo sam to radila.
Znate li taj osećaj kada vam se sve u srcu skupi i steže terajući da vaše oči govore? Kada osudjujete sebe misleći da ste glavni krivac nečijeg bola? To je ono kako sam mogla opisati moje trenutno stanje.

"Zašto si to napravio Yoongi? Ne postoji dobar razlog za oduzimanje svog života." Nervoza je preovladavala u mom glasu prekidajući gadnu tišinu.
"Molim te Jia, ne znaš ništa o meni, ne možeš me spašavati od samog sebe..." Upravu je bio, znala sam jako malo, ali ne znači da mi nije prijatelj, zar ne?
"Zar je važno? Značiš mi, ne želim izgubiti prijatelja poput tebe." Mislim da nisam mogla sklopiti definiciju osecanja koja me je preplavila.
"Previše sam komplikovan da bi nekome značio." Te reči su me bolele, ali svatala sam njegovu ljutnju.
"Yoongi, ja..."
"Izadji, želim biti sam" njegov glas je bio hladan kao led, želela sam da vratim vreme, samo da bi popravila moje greške.
"Rekao sam ti, šta čekaš?"
Uputila sam mu pogled pun tuge pre nego što sam napustila sobu.

Yoongiev P.O.V

Borio sam se sam protiv sebe, protiv demona kojeg sam stvorio u svojoj glavi...

Gledao sam u plave prazne zidove bolničke sobe, bio sam zauzet razmišljanjem o svemu što me je trenutno mučilo.
O mojoj porodici, članovima grupe sa kojima sam zaglavljen već nekoliko godina, fanovima i karijeri... Ti ljudi nikada nisu videli našu lošu stranu, oni bi nas smatrali savršenom grupom Idola koji se vole kao porodica, ali bilo je daleko od tog savršenstva, ipak i mi smo samo obični ljudi.

Zatvorio sam oči i razmišljanje bi mi skrećalo na jednu osobu dok bi tuga prelazila mojim telom.

Jia...

Voleti nju nije bilo lako, nikada ništa nije...

Bio sam umoran od svega, ljubavi, moje ljubomore na Taehynga i njegov jak stav, izgledao je bolje i zrelije od mene, na što bi jednim osmehom osvojio svaku devojku, ipak bio je proglašen za najzgodnije lice godine.
Dok ja, mrzeo sam sebe sa bilo kojeg pogleda, mrzeo sam moj izgled i moje srce koje me je teralo da volim...
Ovoga puta sam se zaljubio sa zatvorenim očima, ta devojka nije privlačila izgledom, zračila je nekom njenom energijom i karakterom samo kako ona ume, stvarno sam osećao ispunjeno dok smo bili zajedno, to je izgleda bila samo iluzija sreće.
On je znao za osećanja koja sam imao prema njoj, ali je ipak uzeo, gnjida! Ipak moja osećanja, pa ko još brine o tome...

Ji-in P.O.V

"Ako tako nastaviš plakat ću i ja." Namjoon me je tešio dok sam ležala plačući u moj jastuk, zaključak ovoga: Yoongi je bio razlog mojih izražsvanja emocija.
Bila sam zahvalna što imam tako divnog prijatelja, sem što je bilo lider njihove grupe, uvek je bio tu za svakoga izigravajući psihologa, nekad bi se zapitala zašto se nije tim odlučio baviti... Dok Jin je bio isto odgovoran za celu grupu, osećala sam se kao da živim sa dva stroga roditelja, svako jutro bi mi Jin izmamio osmeh budeći članove sa rečima "Deco, ustanite, doručak je spreman." Prava majka sa keceljom i kutlačom u ruci, pa sam ga odlučila tako i zvati.

Nego, vratimo se u realnost...

Neko je otvorio vrata, pogledala sam sa već crvenim očima brišući rukavom suze, to je bio Taehyung.
"Možemo li imati privatan razogovor?" Zvučao je veoma ozbiljno pod tim privatan, al naravno mogla sam da predpostavim da je mislio na Yoongia.
"Onda ću vas ja napustiti." Namjoon je odgovorio izlazeći iz sobe, na što se Tae posadio na krevet sedeći pored mene.
"Zašto si toliko nervozna oko svega ovog? Znaš da nisi ti kriva." Gledao je u pod kao da je brojao mrave.
"Kako nisam Tae? Naša veza je dovela do ovoga" Ispustila sam sve reči iz sebe.
"Jia, ti stvarno ne znaš ništa, ni ne poznaješ Yoongia." Reko je hladnim glasom, to me je vratilo na Yoongijeve reči:

Ti ne znaš ništa o meni, ne možeš me spasiti od samog sebe...

Imala sam osećaj da oni nešto kriju od mene, ali nisam mogla dobiti nikakve odgovore na moja pitanja.