ISKRA #1 / Ante Rebić Ff

29. DIO

~ Čovjek pamti, ako želi
zaboravlja, ako može ~

Ante P.O.V.

Parkirao sam auto ispred Mateine zgrade svjestan činjenice da ću se sigurno sad suočiti s njom. Ne znam niti što da joj kažem, ne znam niti što da od nje očekujem. Prošao sam rukom kroz kosu i skupio hrabrosti izaći iz auta van. 

Iz džepa sam izvadio ključeve i što sam tiše mogao, otključao vrata. Zatvorio sam ih tiho za sobom ušavši u mračan stan, ko da je niti nema. Zaledio sam se ugledavši nečiju sjenu na podu, podigao sam pogled i direktno se susreo oči u oči s Janom, Mateinom najboljom prijateljicom. Podignula je bradu opako me gledajući. 

"Najbolje bi ti bilo da odmah pokupiš svoje stvari i odeš." tiho je rekla te prekrižila ruke na prsima. Klimnuo sam glavom i krenuo u spavaću sobu, no prije mene je uhvatila kvaku na vratima i time me spriječila da uđem. 

"U dnevnom su ti sve stvari." dodala je tiho, podigao sam pogled prema njoj i klimnuo glavom. Pratila me cijelo vrijeme. 

"Gdje si bio cijelu noć?" upitala me i stala ispred mene time me spriječivši da konačno izađem iz stana. 

"Ne tiče te se." odbrusio sam joj, nisam našao prikladniji izraz pa sam joj to rekao. 

"O da tiče me se. Ako se tiče moje najbolje prijateljice onda se tiče i mene. Hajde, zucni golube!" podsmjehnula se i prekrižila ponovno ruke preko prsa. 

Zujao sam pogledom uokolo samo da ju ne pogledam u oči jer će sve shvatiti. 

"Molim te, pusti me da u miru otiđem odavde." tiho sam joj rekao, no i dalje me gledala onim upitnim pogledom. 

"Ante, što ti je ovo na vratu?" upitala me, na što sam ja zakolutao očima, "Što bi bilo?" upitao prije nego što sam se okrenuo prema zidu s ogledalom. Razjapio sam oči gledajući si u lijevu stranu vrata koja je bila ispunjena plavo ljubičastim modricama. A u k....

"Znači ti si ono od sinoć ozbiljno shvatio? Odmah si uskočio u krevet prvoj koja ti se našla na putu?" pogledao sam u pod niti se ne trudivši odgovoriti joj na pitanja. 

Što je je, krivo mi je. 

"Žao mi je." tiho sam rekao, a ona je uspuhnula, "Tražila te cijelu noć, plakala je cijelu noć, Ante, bilo joj je loše i tek je sad zaspala. Ono sve što si vidio si krivo vidio i shvatio, došao si u najgori mogući trenutak." naglasila je svaku moguću riječ koju je izgovorila, gledao sam u pod cijelo vrijeme i stiskao šaku. 

Srce mi je lupalo sto na sat.

"Na što misliš da sam krivo shvatio?" upitao sam je pogledavši je, a ona je uzdahnula, "Roko, on je..." započela je i stala, uzdahnula je i par puta zatreptala. 

"On je što?" povisio sam glas, "On je zaljubljen u Mateu." jednostavno je rekla. Mislim da mi se srce raspalo. Zakoračio sam unazad i pogledao se ponovno u ogledalo. 

"Očito i ona u njega..." tiho sam rekao gledajući se u ogledalo, a ona je odmahnula rukom, "Ne, Ante, upravo je to ono što si krivo shvatio. On je nju poljubio, rekao joj je da si ti loš izbor za nju, da ti nije za vjerovati, da ju želi spasiti od tebe. Prisilio ju je na poljubac, da ga nije odgurnula tko zna što bi još vidio pred svojim očima..." 

"Idiot!" udario sam rukom u ogledalo, no hvala Bogu nije se razbilo. Da je bar on bio na tom mjestu, da je bar on to ogledalo, prošla mi je ta ideja kroz glavu i istog trena sam odgurnuo Janu od vrata i istrčao van iz zgrade dok je ona vikala zamnom da stanem. No, nisam se obazirao na nju, ušao sam u auto i nagazio na gas.