ISKRA #1 / Ante Rebić Ff

22. DIO

~ Ljubav kao kazna
to nam ne treba ~

Matea P.O.V. 

"Hej, što ima?" upitala me Dunja dok sam sjela kod njih četiri za stol, pogledi su odmah bili upereni u mene. 

"Ništa posebnog... kod vas? Vratila si se s bolovanja?" upitala sam je, a ona je klimnula glavom i udahnula dim cigarete. 

"Da, ma imala sam problema s kralježnicom, pa sam morala na neke pretrage." dodala je, a ja sam klimnula glavom. Zbog nje sam se ja morala vratiti iz Zagreba prije mjesec dana, ali dobro, bitno da je zdrava sad i bolje. Preboljela sam već to. 

"Matea, mogu li te nešto direktno pitati?" upitala me Sara, "Naravno." otpila sam gutljaj kave iz šalice i pogledala je. 

"Pa, ovaj, malo smo tu razgovarale prije nego što si došla i čule smo da se priča po redakciji..." govorila je, "Što to?" upitala sam je sa podignutom obrvom. 

"Pa da imaš dečka." rekla je Elena i sve četiri su me pogledale. Što da im sad kažem? Prvo sam samo šutjela par sekundi jer nisam znala što da im kažem. 

"Ona na porti je rekla da te vidjela par puta da si izašla iz nekog bijelog mercedesa." slegnula sam ramenima na tu Dunjinu izjavu, "To ne mora značiti da imam dečka." podsmjehnula sam se.

"Dobro, samo nas zanima." progovorila je Marija i otpila svoju kavu do kraja, "Nadamo se da ćeš nam reći pošto smo ti prijateljice." dodala je, a ja sam joj se samo osmjehnula. Kako da ne! 

U tom trenutku mi je zazvonio mobitel na kojeg sam se odmah javila ne gledajući tko zove. Odmaknula sam se od njih i krenula prema redakciji na gornji kat. 

"Molim?" 

"Hej, mila!" zakolutala sam očima na mamine riječi i uputila se prema liftu. 

"Reci." uzdahnula sam i nadala se da me neće gnjaviti preko mobitela. Nevjerojatno je kako ona misli da je sve riješeno među nama.

"Do kada si na poslu?" 

"Zašto?" namrštila sam se na njeno pitanje, nije mi bilo jasno zašto je to zanima. 

"Tako, samo pitam." ništa mi ovim odgovorom nije bilo jasno pa se stvorilo deset upitnika iznad moje glave. "No?" još jednom je upitala, "Do 16! Ponovno te pitam, zašto?" upitala sam je i pogledala na ručni sat, otkucavalo je 13 sati. 

"Okej! Saznat ćeš!" rekla je opet u kodovima i poklopila mi slušalicu. I dalje mi ništa nije jasno. Tako sam sva zbunjena došla do ureda, zavalila sam se u stolicu i nastavila pisati neke članke. Ne samo da sam bila zbunjena od maminog čudnog poziva, nego i od onog ispitivanja malo prije dolje u kantini. Marija je kroz koji čas prošla kraj mene niti me ne pogledavši, a inače je uvijek mi se barem osmjehnula ili mi mahnula. No, negirala sam to i nastavila raditi svoj posao kao i inače. Ne zabrinjavaju me drugi. 

Kroz sat vremena sam dobila poruku od Ante, čim sam vidjela njegovo ime ispisano na ekranu osmah sam se nasmješila. 

Ante: Imaš neočekivanog gosta...

Prvo sam par sekundi zbunjeno gledala u poruku i pročitala je par puta za redom, a onda mi je proradio kliker u glavi. Istog trena sam se iznervirala do kraja, ustala sam se nabrzinu i uzela svoju jaknu i stvari.