Gubim te polako, ne znam kako,
valjda vreme ide tako i malo po malo, nekako, sve smo dalji i dalji.
Između nas možda u bukvalnom smislu i nema neke daljine
ali osećam se kao da moram da pređem kilometre da dođem do tebe,
a kada ne bih proklinjala bih sebe
ceo život i još duže.
Misli razne glavom mi kruže,
a kada se sve u jedan red združe i od te daljine naše su duže,
a opet, nekada, kao da smo bili dve procvetale ruže i nije bilo ničega sem vetra između nas.
Taj isti vetar sada odnosi moj glas.
Kada zima stigne za ruže ne postoji spas i da uvenu vreme dođe.
Hladno mi je,
a ova samoća nikako da prođe;
Možda nam je suđeno da nikada više ne cvetamo zajedno...
Mada, moraš da se složiš da to nije baš pravedno,
ali ja tu ne mogu ništa baš, mora da to i ti već znaš.
Ne verujem da ćeš ti ikada zapravo toj praznoći za pravo da daš
da nas zbog nje izdaš,
tako da moram to da budem ja,
a koliko ne želim samo nebo zna.
Oduvek sam ćutala i ćutala,
svašta se desilo,
ali sve sam progutala
i gutala i gutala i vodom spirala i opet gutala kao gorak lek.
Tvoj pogled mi je oduvek bio previše prek i zato te ostavljam u tišini.
Ništa manje, ništa više.
Možda se vratim nekad
ako naučim kako se diše,
mada dosta je možda sto znam kako se piše...
Ja govorim sve tiše i tiše,
ali pišem sve više i više
i sve je tebi jer,
kome drugome nego lopovu onome što mi krade dušu celu?
Uhvaćen si na delu više puta
mada nikako ne mogu da na tebe budem ljuta,
ali ipak idem.
Nemoj da me pratiš iako to želim...
želim da pođeš za mnom bićem celim.
Malo po malo ja shvatam da ti nikada i nije bilo stalo.
Ne do nas, nego do sebe,
ali ja nikako ne mogu bez tebe i sve bih ti dala.
I Sunce i mesec i sve što sam ikada imala,
ali to nikada ne bi bilo dovoljno, zar ne?
Čak i kada bi dobio baš sve za neke stvari ne postoji lek.
Valjda ćeš mi oprostiti ovaj poslednji greh
kada danas odem i ne pogledam te nikada više.
Ovo je poslednje zbogom, nema više posle ništa,
i poput pustog dečijeg igrališta ostajemo neprirodno prazni.
Znam da se čini kao da odlazim po kazni,
ali kunem se da tako nije
jer samo jedno od nas će suze da lije i to nećeš biti ti.
Naposletku ću se smiriti,
ali za sada to je to.
Još jedan poslednji pozdrav i gotovo,
pa neka ovo budu poslednje reci koje ćeš od mene čuti;
Radi na sebi i na mene se ne ljuti
jer dolazi za tebe bolje sutra,
proći će sve sa Suncem novoga jutra i
uvek ćeš imati mesto u mom srcu rezervisano pod tvojim imenom
koje ja više nikada neću izgovoriti.
Zbogom, ljubavi,
neko mora ovu odluku doneti
i sada sam to ja.
Zbogom, dragi,
vreme se nikako ne vraća, ali se ne briše.
Zbogom, ljubljeni,
ne možemo ovako više.
Zbogom, mili moj,
nek me ne prati tvoja sena,
a ja te rešavam moje za sve naredne godine što stoje.
Zbogom, voljeni.
Zbogom.
