I suton prolazi, Sunce leže da spava, počiva međ' oblacima, a tebe boli glava i razmišljaš o svemu, a ništa nije važno.
Da sam spretnija, zagrlila bih te snažno i možda bi sve bilo u redu.
Ne znam, preživljavam i ovu sredu, i sve što je bilo, i sve što će biti. Nemoj se iznenaditi mojim dodirom, molim te. Bez tebe, mene nema.
Kakva je to samo dilema, odlazak u mrak kada nam je potrebna svetlost. Kada nam je potreban dan,
ne spavam nikako, al' mi je potreban i san,
potrebno mi je da ti ispričam zašto moja duša pati.
Da se unazad vrate sati, bi li mi ti sve oprostio?
Na mom ramenu se topio, život razvalio i ponovo sklopio, bi li se ti za mene sastavio?
A možda ću ja da te sklopim, kao one puzle o kojima maštam, one sa sto delova. Ja sam ti isto kao one sva naopaka, a i ti si.
Da nisi takav, da nisam takva ja, ko će da ga zna, možda bi i preživeli.
Ovako smo samo zaglavili, od sutona do izaska, od srede do srede, dan za danom hrlimo u dosadu života u kome smo sami.
I prolaze ti dani, nismo nikada znali da cenimo šta držimo u dlanu.
Čitav svet, besmrtnost ideje, način na koji se tvoja majka smeje, loše šale moga tate, život jednostavniji od onog u našim glavama.
Sve godine kada se vrate i kada nove prođu, tek onda možda shvatim da ga živim više na stazi nego ivici.
Koračam ovim putem mirne propasti.
Možeš me, ako želiš, zbog toga napasti.
Ako će ti biti lakše, ako ćeš opet pevati kao nekada, ja ću ti dozvoliti.
Viči na mene iz sveg glasa i onda ga pusti tiho, nije bitno.
Zrno peska u školjki je jako sitno i opet uz vreme postane biser. Dobije vrednost.
Tako i mi, uz vreme i zrelost postajemo ljudi.
Kako li se, uopšte, gradi čovek? Kosti i meso, srce koje voli, mozak da znaš kada nešto boli.
Čovek.
Ti i ja.
Mi.
Ovaj život.
I zora dolazi, Sunce ustaje, bolela te je glava, ali sada prošla je, i razmišljaš o svemu, ali ništa nije važno. Ja te grlim snažno i sve je u redu. Preživeli smo još jednu sredu.
