Nekada si bila sve što sam želela...
Toliko čekanja,
žudnje,
nestrpljenja,
samo za tebe.
Molila sam i molila
i onda sam te dobila
i šta sad,
godinama kasnije?
Kako da objasnim u kom trenutku smo se mimoišle?
Ti si bila zauzeta i pre mene.
Možda si zato više očekivala,
nadala se nekome ko će te ostaviti iskorišćenu ali zadovoljnu,
a ja sam te stavila pod stakleno zvono
i sad truneš u svojoj lepoti.
Prokleta moja.
Nezaboravljena al ostavljena.
Da možeš verovatno bi tražila drugoga da te voli.
Moji prsti nisu nikada bili dovoljno magični,
možda čak ni prosečni...
Pretpostavljam da nećemo saznati.
Znam da nije dovoljno moje izvini;
Ubijam svrhu tvog postojanja zbog ličnih problema
i to nije fer prema tebi,
ali sam te uvek volela previše
i da mogu
posvetila bih ti sebe celu, uvek ako treba,
zajedno bi prošle sve
i svi bi znali za nas.
Ovako si mi skoro tajna.
Na vrh si mi jezika u razgovoru,
ali se trudim da te ne spominjem
jer ljudi svašta pomisle kad nas vide zajedno, kad čuju za tebe, za nas,
a ja ne mogu da dostignem očekivanja koja dolaze uz znanje.
Lakše je dići ruke,
tako boli samo mene,
a možda nas obe.
Nedostaje li ti on? Da li te je bolje držao, spretnije?
Ili već razmišljaš o drugome?
Dopusti mi da te uzmem u ruke, nežno, kao na početku,
puna strepnje iako smo same,
i da šapnem da te volim kao i nekada,
ako ne i više,
a ti zacvili,
pa zapevaj melodično
kao što si umela.
Možda za nas ima nade.
Potrudiću se, obećavam,
samo budi strpljiva
i čekaj me.
