I šta hoćeš da ti kažem? Da poričem činjenicu da mi i dalje vezuješ stomak u čvorove? Da nisam okovana za ideju tebe?
Ako hoćeš, ja ću da te pogledam u oči i da te lažem, jer, znaš, uvek sam dobro lagala, i druge i sebe.
Onako kako samo neko odgajan kao ja ume, prezaštićen, a opet napušten, laži su nešto što mi dolazi prirodno.
Samo mi zatraži, nije neophodno, ali ja ću opet lagati.
Neću plakati, ne više, kada me stigne prva kap ove letnje kiše neću se istopiti sa njom.
Neću čak ni trepnuti kada mi tvoj dodir zapali kožu, tvoje ruke hladne, ledene, a ja ipak gorim.
Ne sećam se kada sam prestala da se molim, ali sam svesna da sam veru napustila. Kome sad da tražim oproštaj?
Neću ustuknuti kada me zabole tvoje reči tako da mi slobodno opet reci kako, objasni polako, prepričaj mi ukratko zašto smo došli do ovoga.
Uvek mi je bila primaljiva ideja ljubavi, zamisli samo,
voliš nekog dok te taj osećaj ne udavi,
pa čak i tad,
i posle toga.
Ne znam, možda nisam dovoljno pametna za ovo, možda nisam dovoljno knjiga pročitala, dovoljno pitanja postavljala, možda sam previše reči progutala, možda previše prošaptala, ne znam ja.
Ne pravi se da si neko drugi kada ne znaš ni ti.
Odgovori su breme koje je teško nositi, još teže podeliti,
mislim da nas ipak čeka nešto tamo daleko, preko duge, kroz univerzum gde su noći druge, noći duže, razgovori češći, pogledi večni.
Tamo, malo pokraj Mlečnog puta, tamo stojim i nisam ljuta, nemam više na koga,
tražila sam dugo, ali nisam naišla na Boga, nisam našla čudo za kojim sam tragala, niti osobu za kojom sam plakala.
Ja, malena, pod mojim kišnim oblakom.
Čekam uz zvezde i noć koja nikada neće proći.
Čekam osobu koja nikada neće doći.
Zoru koja ne sviće.
Daleko je od nas zima, ali još je dalje proleće.
