Streseš li se ti na prizvuk njenog glasa kao ja na tvoj?
O, izvini, možda nismo isti kroj
i moje srce je jednostavno sastavljeno da voli prejako.
Polako, samo polako, reći ću ti jednom kako mogu da se vide sve tajne kosmosa u dlanu voljenog.
Tada, ti ćeš mi objasniti da ti i ne veruješ nešto u kosmos i magiju, to si prerastao kada si počeo da se interesuješ za stvarne stvari, za biologiju.
Onda ću pokušati da ti šapućem na jeziku cveća, svaki moj uzdah kao latica pada pod povetarcem, ali će me stići ta nesreća da ti ne govoriš taj jezik.
Preplavljena sam, beznadežno plava i duboka.
I opet i takva bežim od pogleda tvoga oka jer ne podnosim što mi je ovoliko stalo.
Da je situacija drugačija bilo bi mi čak i drago malo... Lepo je biti voljen, ali ko sam ja da osetim blaženstvo koje ljubav donosi?
Neka, neka... još smo mi mladi. Jako nebitni i mali, ne znamo kuda smo krenuli niti gde smo stali i onda jurimo u mestu.
Videćeš kod mene kao pojavu čestu konstanto iste metafore i rime i iste stihove drugim rečima ali jače je od mene jer iako sam puna emocija one me vode u krug ponovo i ponovo.
Kada će sve ovo biti gotovo?
Hoćeš li da me povrediš ti il' ću tu čast da imam ja?
Nije teško, saberi dva i dva i shvatićeš da me uhvati vrtoglavica kada pored mene prođeš.
Ne verujem da mogu da pobegnem... moraću da se prepustim struji, da dozvolim da me odnese reka. Ko zna šta me dalje kroz život čeka ali neka... Jaka sam sad, jača nego pre. Preživela sam i gore, proći ću kroz sve.
I ti ćeš. I ti i ja, i svako ko zna i ne zna, jednako ćemo se izvući.
Vreme je da spustim olovku i zaputim se kući, ništa ne leči slomljeno srce kao toplina kreveta. Ne strepi, već koliko sutra vratiću se ja. Do tada nek te moja senka ne proganja jer od mene već je previše.
Vratiću se jer mom srcu je potrebno da piše, to je sve što znam.
