Jeste, istina je.
Ja sam "najgori tip ljudi" po svakom tvom standardu.
U duši mi leži pisac,
na rukama zavisnik,
u mislima ti.
Nije ovo ništa novo,
i mi najgori ljudi umemo da budemo samosvesni,
da znamo kada je previše.
Možda zato i ne pišem više,
ponestalo mi je metafora,
a odavno nema izgovora.
Prazni su mi rukavi košulje, nema u njima keca.
Bože, sve bi bilo lakše da smo deca,
da mi se gleda kroz prste i da se sve prašta...
Osim što zapravo nikada i nije bilo tako, zar ne?
Šta zna moja mašta šta je oproštaj kada ja dela samo uzimam i
guram u neki prazan, mračni prostor,
duboko unutar moga tela.
Gutam reči i rastvaram ih kiselinom.
Ne mogu nazvati ovo vrlinom, pa ne mogu ni da očekujem od tebe da mi oprostiš, kamoli da zaboraviš.
Da mogu da vratim vreme unazad do sada bih to već uradila,
ali ja živim sa satom bez kazaljki,
merim vreme stvarima koje sam uradila,
rečima koje sam izgovorila, napisala,
tražim spas u osobama zbog kojih sam disala,
ali to nije ispravno.
Nije osoba spas
i niko ne treba da bude razlog zbog koga dišeš.
Dovoljam je teret kada nekome pišeš,
a moje reči su jedno vreme bile bliže Suncu nego ja sama.
Pretpostavljam da su mi zato rečenice hladne,
sada kada pišem o onome što se desilo nama.
Sama sam iskopala sebi rupu, šest metara duboku.
Sama sam u nju legla znajući šta me čeka.
Ostalo je još da se
sama zakopam,
ali neka,
sama sam kriva.
Nećeš čitati ove reči,
ali ako slučajno te nađu odgovori mi jasno, reci,
da li misliš da je kasno, ne za nas, već za izvini.
Jer, na kraju dana,
kada sama legnem i noć zaćuti,
sve što mi je na usnama je izvini.
I ako je odgovor ne, ne brini.
Nije osoba spas
i ne tražim da budeš,
samo, eto, želim da se vratiš.
Izvini i za ovo, nedostaješ mi. Izvini.
