Dodiruju me dugi prsti na još dužim rukama i mislim se - da, za ovo bih dušu prodala.
Nema tog zida koji nas rastavlja, nema daljine, niti provalije gde bih propala, a ti znaš da sam nekada svako veče na jastuku plakala.
Ne više, sada si tu, ovde kraj mene. I grliš me, i ljubav mi teče kroz vene i ne znam kako bilo ko može ovo da opiše.
Koji pesnik da napiše poemu tvojim očima i načinu na koji me gledaju, a tek pesmu mom imenu, i kako zvuči kada ga ti izgovoriš?
Samo te molim, nemoj nikada da me opečeš, zapališ, jer ja sam cela iznutra puna benzina, spolja od papira, ja sam ta koja gori plamenom kome zavide i Zevs i Had, šta ću tad, kada me ni Stiks ne može oprati, a ja ne mogu shvatiti nikada kako je došlo do ovog trenutka.
Nije li malo čudna stvar, ljudski mozak, naša glava? Svaka naša potreba i emocija, koliko sam drugačija kada mi se spava, koliko si ti drugačiji kada si nervozan jer ti je vruće, koliko boli otići iz kuće iako su to samo zidovi i predmeti.
Smem li hteti da imamo dom zajedno, sa staklenim zidom i koncertnim klavirom, sa sivim okvirom na ramu u kome su naše slike, sa nameštajem koji je bio san mene kao klinke, smem li da sanjam o našoj budućnosti?
Ili je taj tračak nade put ka našoj propasti?
Neka, neka, nekome će se ipak dopasti moj očaj.
Nadam se sada da si to ti, jer ne znam umem li sakriti svoje namere od tvojih očiju, ali i ako nisi nije strašno. Na kraju krajeva, nije to ništa važno dokle god smo živeli punim plućima.
Dokle god ću otići sa osmehom, moja duša cvet, moja duša žuti suncokret, ceo život pratila Sunce.
I jeste, jer te pratim do kraja. Nema tog pakla koji me plaši niti raja koji obećava, nema ničega da me sputava, ne. Tu smo samo mi.
Ostanimo spojeni, dve duše, dva bića, isprepletani u večnosti.
