Kako bi bilo lepo ćutati sa tobom...
Nije to kao ćutanje u samoći, kada si sam u dubini noći i ne možeš oka da sklopiš.
Ćutanje u paru je vrsta ćutanja od koje se topiš
i ja bih se rado pred tobom istopila.
Ne znam da li bih time išta dobila doduše, jer znam da budem neprijatna malo, pogotovo ako mi je do tebe stalo ali se nadam da ti to već sve znaš.
Koliko ćeš pažnje ovoj tišini da daš? Govorim li ti nešto u ovom trenutku ili jednostavno čekamo da se oboje predamo zvuku automobila što prolaze ulicom?
Malo je previše kasno za vožnju, pa i za glas...
Nadam se samo da nije kasno za nas, znaš ja sam ovo dugo, dugo čekala,
molila se univerzumu za tebe,
i sad konačno kad sam te dobila ne mogu dopustiti da te odgurnem od sebe svojim rečima.
Kako bi tek nezamislivo bolno bilo da te odgurnem svojim pisanjem
ili čak svojim propitivanjem, vidiš,
ovo je sve jednostavno pitanje.
Ništa previše teško za shvatanje.
Umeš li da čitaš tišinu i pišeš bez slova?
Ako ne,
kako ćeš onda tek da se sa mnom izgubiš u zvezdama
i tihim pesmama,
stranicama punim besmislenih pitanja
i tajnama prošaptanim pod velom svitanja?
Kada te zamišljam ti si za sve to sposoban
i sve to sa mnom deliš.
Da li ti zapravo to uopšte želiš?
Da li postojiš?
Poklon od univerzuma za mene,
adrenalin koji juri kroz vene
i srce koje ne ume da prestane da kuca ovako jako.
Ne zna značenje reči polako.
Ja.
Cela.
Raspala.
Pokidana.
Nasmejana.
Ja.
Poklon od univerzuma.
Za tebe.
Postojim li ja u tvojoj glavi sad?
Kako bi bilo lepo ćutati sa tobom,
jer to bi značilo da si tu.
