Niz ove mračne ulice me prati mesečina
i farovi automobila.
Koračam ka domu,
a u mojoj sobi na zidu
su uramljene reči koje si mi rekao;
Poput para očiju koje posmatraju
one progone.
Tvoja senka i dalje stanuje ispod moga kreveta,
šapuće mi noću laži,
utehe,
i sve između.
Kako si me samo nekada voleo...
Svuda su sećanja
i sva su obojena tvojim omiljenim bojama:
onom nijansom plave koju si poredio sa morem, ali samo kada smo mi pričali,
kada bih se ja nasmejala i rekla ti da si kliše,
narandžastom zbog koje sam uvek sa tobom delila mandarine
i sivom.
Moj nedovršeni romanu,
i dalje čekam epilog,
ali pisca je uhvatila blokada
i plašim se da ćemo ostati neobjavljeni.
Nastanila sam te u klavir
među dirke.
Klavir koji više ne gledam,
spava pod prašinom
jer, iako sviraš bas,
davno sam te smestila u mesčevu sonatu.
Živiš svuda oko mene,
drvo trešnje cveta cele godine
sada kada je pustilo korenje u mojim plućima.
Eto, ukrao si od mene i pisanje.
Ukaljao si mi poeziju, i moju i tuđu,
ali volim te ipak tako tu između redova.
Moj mermerni spomeniče,
nekada nisi bio od kamena...
ili se to zrak svetla prelomio pa nisam videla,
ali kako mermer da ne bude hladan?
Čija li te je toplota održavala ?
Za koga?
Mesecima sam grlila kipa
i zvala ga tvojim imenom.
U posveti sam ti jednom stavila
da si mi u poeziji uvek Sunce,
pa sad klečim u Delfima,
Apolonovom hramu,
i ne znam za kime suze lijem,
za tobom ili za imaginarnom toplotom onoga što dovoze zlatne kočije.
Voleću te dok kiša ne padne još jednom,
a kad padne celu ću je prežaliti
i moja gorčina će otići sa njom.
Nakon toga prihvatam da nikada nisi bio moj,
a kada se oblaci razvedre
i stane nevreme
čekaću sledeću da istinski pokisnem cela
i tek onda
opet ću živeti.
