Sada je ostalo samo da čekam da me povrediš, ništa više, ništa manje.
Uz tebe, sanjarenje postaje zanimanje, a ti, moja malena, ti nikada nisi razumela kako reči gore na jeziku dok ih izgovaram, kako poezija pali rupe na duši dok se čita.
Pa ko mene šta pita da li bih ja provodila večnost sa tobom?
Opet izgaram u svojom samoći...
Znaš, ima nekada noći kada su mi prsti brži od pameti i na ivici sam propasti, malo mi nedostaje da izleti sve što sam ti ikada pisala.
Ja bih zbog tebe punim plućima disala i gledala bih na obe strane pre nego što pređem ulicu samo da bih mogla da ti pokažem svaku stranicu knjige koju u sebi čuvam.
Neke tajne su samo moje, da ih samo ja nosim na grudima, teške poput kamenja, jeste, vidim kako za par godina idem sa tobom ruku pod ruku, ali nikada nisam bila pametna kad dođe do ovoga i stoga sam zaglavila sa ovim rečima, bez ikakvih dela, ne znam kako ti nije jasan govor moga tela, kako ne čuješ srce dok lupa glasno, preglasno u ovoj tišini gde si me ostavila.
Nikada ti nećeš shvatiti, moja malena, pucanje tela nastalog od kamena, bolni uzvik boga kome ruše hram.
Zar je toliko strašno voleti? Toliko teško boleti zarad te iste ljubavi?
Koliko još vremena pod vodom pre nego što se udavim? A opet, plava mi je uvek bila najdraža, tako da možda kada moje telo ispluta biće bez pulsa, ali i bez kajanja.
Nema tu, moja malena, mnogo razmatranja, znam da voliš da razmišljaš, ali ova priča nije za analiziranje.
Ne pokušavaj da dopreš u srž mojih metafora jer jedina stvar iza koje se krijem su one, a ako i bez toga ostanem ja ću tek onda da propadnem, jer vidiš, moja malena, šta god da ti kažem ja nikada nisam bila sigurna u sebe, još manje sigurna u tebe, najmanje u nas, zar ne čuješ već kako mi drhti glas, drhti ruka, drhtim ja, molim te reci svakome ko me u duši zna da su oni ti zbog kojih plivam.
I plivam.
I puca kamen.
I gori poezija.
I stojim, uprkos svemu, pred tobom.
