Nebo se otvorilo, kiša je padala od samog jutra. Stajala je sva u belom nepomično posmatrajući stoletne kedrove koji su kao straža stajali uspravno u nekom njima smislenom redu i poslednji put u tišini pozdravljali svoju princezu. Crne oči zamagljene od suza opraštale su se od snova i svega što je činilo njen dosadašnji život. Za par sati će biti negde gde Sunce drugačije sija, cveće drugačije miriše i gde nema ovog pogleda na vrleti i ptica u brišućem letu. Gledaće druga lica za nju strana, zvaće je imenom i smatrati svojom. Zatvori oči duboko uzdahnuvši.
-Lepoto mamina...-Feriha je pokušala zvučati raspoloženo i ako joj se srce cepalo, ispraćala je ćerku i zauvek se odvajala od nje. Njena devojčica danas postaje žena.
-Mama...ja ovo ne mogu, umirem...nestajem. Ne želim otići na ovakav način. Oni su stranci i nikada mi ne mogu biti bliski. Strah me ubija, ne volim ga i ne želim biti njegova žena. –jecala je u majčinom zagrljaju.
-Znam dete...normalno je što tako osećaš, i ja sam bila prestravljena. Vreme će učiniti svoje, zavolećeš ga. Blizina čini čuda...muž će postati deo tebe jer svi momenti koji dolaze su deo vašeg zajedničkog života. Nit koja vas vezuje će postati neraskidiva, u jednom muškarcu ćeš imati sve.-tešila je tiho nežno joj milujući kosu.
Ležala je na majčinom krilu ne mareći za šminku niti za haljinu, želela je upamtiti toplinu i zauvek zadržati sećanje na detinjstvo. Trže je zvuk bubnjeva, skupi se i uplašeno dahnu.
-Ne mogu...
-Hajde kćeri...vreme je. Ustani i popravi šminku, ovo je tvoj dan. Jednom ćeš shvatiti da sam bila u pravu, sreća se ponekad krije iza nepoznatog lica,lica stranca.
Slabo se sećala puta zatvorena u luksuznom automobilu sa pratnjom vrednom nekog visokog zvaničnika. Daris joj steže ruku i pokaza prstom.
-Deir El Qamar, predivno mesto, veruj mi na reč. Orhan je dobar mladić i siguran sam da će te usrećiti.-brat je nežno gledao.
Klimnula je glavom ispod vela stežući hladne prste...unezvereno je posmatrala oko sebe. Planinski vrhovi su se nazirali ispod paperjastih oblaka, pitoma visoravan prelivala se u nepreglednim voćnjacima dremajući u zelenilu. Prolaznici su za zanimanjem posmatrali konvoj limuzina i otpozdravljali veselim svatovima.
U jednom od auta sedeo je i on. Nije mogao da se otme utisku kada je ugledao u venčanici. Zatečen njenom lepotom oseti nalet nekog čudnog nemira i straha...kao da je imao dva srca, jedno koje želi beg a drugo kako hrli prema nepoznatoj. Kidao se jer je odavno dao reč, imao je ljubav...prođe rukom kroz kosu pokušavajući da se sabere i ne gleda u kola u kojima je sedela ona. Prvi put se uplašio sebe, menjao se i postajao neko drugi.
Ogromna gvozdena kapija kliznu propuštajući automobile, pucalo je na sve strane uz grmljavinu bubnjeva. Mladići sa maramama na glavi plesali su noseći instrumente svirajući u istom ritmu podižući atmosferu do usijanja. Vrata se otvoriše i ona ugleda njegovu ruku, stomak joj se zgrči...spusti hladne prste na njegov dlan i polako izađe ne podižući pogled. Niko nije znao da joj se vrtelo u glavi, malo je trebalo da padne u nesvest. Kao da je osetio uhvati je za mišicu i privuče sebi stavljajući joj do znanja da je tu. Hodali su kroz gomilu nasmejanih lica pokušavajući da izgledaju normalno. A onda prekid filma, glas koji izgovora molitvu i gomilu nerazumljivih reči bez smisla koje im ništa nisu značile sem sastavnog dela protokola. Sećala se samo ruke koja joj je pružala olovku i svog potpisa. Završilo se...postala je njegova žena.
Ogromna sala bogato dekorisana izazva za trenutak njeno oduševljenje. Osmehnu se i privuče njegov pogled. On spusti glavu i tiho šapnu.
-Kako si?
-Dobro...samo da se završi. –nije skidala usiljeni osmeh sa usana.
-Još samo ples, posle toga se možemo povući i malo odmoriti.
