-Reci mi...molim te. Ne mogu se setiti.-gledala ga je osmehujući se.
-Izletela si na ulicu a upalilo se zeleno svetlo za vozače. Mogao sam te pregaziti, srećom što je vetar u tom momentu bio moj najveći saveznik.-uozbilji se za trenutak gledajući je ispod oka.
-Vetar??? Ne razumem...-zbunjeno upita.
-Da, vetar! Da nije bilo njega nikada ne bih video najlepše noge u čitavoj Francuskoj.-usne mu se razvukoše u osmeh.
Tereza se zagleda u jednu tačku i oseti grč u stomaku. Setila se tog popodneva i odlaska kod tete. Sve se vrati kao loš film. Spusti glavu i uzdahnu. Još dva dana i odlazi. Bajka se završava.
-Zašto takvo lice? Nešto sam pogrešno rekao?-naže se preko stola i uhvati je za ruku.
-Ne, sve je u redu. Bio je loš trenutak...-tiho izgovori. Preplavi je tuga i razli se po celom telu, isti osećaj ledene ruke koja joj steže srce. Najteže je bilo što joj zapravo ništa nije rekao. Živeli su trenutke, sutra nije postojalo a ljubav je obuzela kao nikada do tad. Fabijan je nestao kao rukom odnešen, pet godina provedenih sa njim su bile kao daleka prošlost koja se desila nekom drugom. Na momente se pitala da li sanja jer je verovala da nikada više ne može voleti? Iz propalog braka uletela je u ljubavnu vezu sa strancem. Znala je kada se pojavio na terasi da za njih nema budućnosti sem strasti koja uvek ima rok trajanja, znao je i on. Njihov odnos je bio jasan i unapred određen, biće zajedno do trenutka njenog odlaska i to je nepromenljiva. Matijas je Druz, ona hrišćanka i Parižanka...o braku ni govora. Sa svim tim saznjanima se morala pomiriti i polako pripremiti za povratak u realnost.
-Tereza, da li je sve u redu? Ućutala si se i to mi para uši...-zagleda se u njene oči pokušavajući da sazna razlog njenog neraspoloženja. Bilo mu je bitno šta se dešava u njenoj glavi i u srcu. Iz nekog razloga od prvog trenutka ga je fascinirila. Prefinjena i krhka a toliko stravstvena i divlja izazivala je u njemu orkan emocija. Želeo je svakog trenutka toliko da se jedva kontrolisao u njenoj blizini. Nije ga bilo briga što je udata i ako se to kosilo sa svim moralnim načelima, spavala je sa njim samo iz jednog razloga...bila je duboko povređena i razočarana u ljubav. Svu bol je one večeri pretvarala u poljupce i tražila zrno ljudskosti od jednog stranca spremna da pruži sve. Oslobođena stega pod dejstvom alkohola bila je ona prava, kočnice su popustile i pokazala je koliko može voleti ne očekujući ništa.
-Jeste, zamislila sam se. Vratio si me u realnost i podsetio na poslove koji me čekaju kada se vratim u Pariz. Iskreno, nisam planirala ostati ovoliko dugo. – odgovori sa zadrškom polako podižući zid između njih.
-Nemoj...ne radi to. – njegova tama je proguta za trenutak.
Podiže obrve i zbunjeno ga pogleda.
-Ne udaljavaj se od mene...ne beži pre vremena. – govorio je tiho ne skidajući pogled sa njenih očiju.
-Ne znam o čemu pričaš, zašto bih bežala? Nemam razloga...jasno je oboma da sam još uvek u braku i ovo između nas prestaje imati značaja kada napustim Liban.
-Znam...ne želim da prestane. Suviše je toga da bi tek tako završilo.
-Ne...ne možemo imati više od ovoga sada. Nisam od žena koje se zadovaljavaju samo momentima. Nisam od onih koje mogu biti same u vezi ma kakva god bila ili se zvala. Zbog toga se i razvodim. Umorna sam od takvih ljubavi, umorna da bi bila ponovo gubitnik. –oči su joj svetlele nekim posebnim sjajem dok je izgovarala rečenice pune gorčine.
-Ja....-prekide ga drhtavim glasom.
-Nemaš ništa sa tim, sve ovo što sam rekla je samo moje i ne tiče se nikoga. Nisi mi ništa dužan kao ni ja tebi. U jedno sam sigurna a to je da se ne kajem ni zbog jedne svoje odluke. Prošla sam pakao potpuno sama, sazrela na najteži način učeći na sopstvenim greškama i bez obzira na bol koji sam doživela, ništa ne bi menjala...čak ni ovo sa tobom! Želim samo malo sreće za sebe i ako je ona samo bila uz mene ovih par nedelja, zahvalna sam...verovatno je tako trebalo. Vodim se jedino rečima svoje tete koje jednom davno izgovorila..."zahvali na onome što imaš jer to tvoje za nekog drugog može biti mnogo".
