New York...
Oblaci su se valjali iz pravca Atlantika, zima je najavila dolazak sa prvim vetrovima. Prijala joj je toplota jer metro u hladnim jutrima je kao noćna mora. Uze šolju sa kafom i krenu do kancelarije.
-Dobro jutro Deniz, izgledaš prelepo...-njena sekretarica je uvek umela izgovoriti pravu rečenicu u pravo vreme.
-Hvala Suzan, ne znam šta bih bez tebe...trenutno se osećam kao ofucana mačka sa kostoboljom. Šta imamo za danas?-odgovori sa osmehom.
-Helen Rodžers...otvaranje testamenta, inače....
Okrete se kao oparena prema sitnoj figuri svoje službenice i drhtavim glasom reče.
-Helen??? Naša Helen?-gledala je u neverici.
-Da, na žalost...preminula je u Parizu. Srce...-devojka spusti pogled vidno potrešena.
Uđe u kancelariji i zatvori vrata za sobom. Izgubljenim hodom sa haosom u glavi od mnoštva slika sruči se u stolicu pored ogromnog prozora. Preplavi je tuga i prvi put nakon mnogo godina zaplaka. Nikog nije toliko volela kao Helen, osećala je fizičku bol zbog gubitka osobe koja je za nju bila anđeo. Uključi taster i izgovori jedva razumljivo.
-Nađi prvi let za Pariz i otkaži sve sastanke, danas tugujem!
Pela se polako uz stepenice zagledajući u sjajne pločice na vratima i polako stiže do mansarde. Pred očima zablista prezime Rodžers. Otključa ogromna drvena vrata i zastade opijena mirisom knjiga i cveta lavande. Oseti kao da je ušla u neku drugu dimenziju i svet gde je vreme prestalo da teče onog momenta kada je našlo utočište. Pod je škripao pod njenim nogama kao u starim filmovima...okretala se zadivljeno gledajući more fotografija i police krcate knjigama. Stočići ukrašeni veženim stolnjacima i meki jastučići u bojama krasili su svaku prostoriju. Razmaknu zavese i salon preplavi dnevna svetlost otkrivajući carstvo prepuno neke privlačne mistike satkane u svakoj sitnici koja je krasila prostor. Priđe radnom stolu prepunom svezaka, fotoalbuma i neotvorenih koverata sa markicama iz svih krajeva sveta. Spusti se pažljivo na stolicu sa izlizanim tapacirom i pogleda u otvorenu beležnicu.
„-Nur ljubavi...hajde, vreme je. Povedi Davida a ja ću poneti Emili. – Orhan nežno zagrli suprugu spuštajući usne na njen obraz.
-Odmah krećem...ne znam kako ovo dočekati, volela bih da preletimo put do Qadishe. Nikada nisam bila srećnija. – oči su joj sijale kao dva draga kamena dok je izgovarala rečenice.
-Verujem...i ja sam uzbuđen. Bogu hvala sve je prošlo kako treba. Jedva čekam susret sa Matijasom. Nakon krasne devojčice, blizanci i to momčine...svaka čast!
-Puna kuća dece, nema većeg blaga a još nas čeka venčanje Lise i Darisa! Ne znam čemu više da se radujem.
U dvorištu je vrvelo od posluge...spremalo se punom parom. Tamnokosi muškarac stajao je na terasi posmatrajući dešavanja i izdavao naređenja ne skidajući osmeh sa lica. Začu plač i žurnim korakom uđe u sobu. Srce mu zaigra kada ugleda dve kolevke pored kreveta. Idris se bunio, bio je glasniji od brata i stalno gladan. Podiže ga tiho mu tepajući da ne probudi Terezu. Bila je još slaba od porađaja. Iznese ga i ponese u salon.
-Alma, pripremi flašicu sa mlekom, nahraniću sina.
Devojka se osmehnu posmatrajući gazdu sa divljenjem...preplanuo i snažan, oštrih crta lica i bradat, gorostas koji drži smotuljak na svojim grudima sa toliko pažnje. Nikada ga nije videla toliko razneženog.-osmehnu se i odgovori.
-Idem gazda...gospođi je već pripremljen doručak.
-Dobro si to uradila, odneću joj kasnije. Neka se naspava, celu noć je provela pored sinova.
Maleni se umirio osetivši blizinu oca i nagradi ga osmehom. Matijas je uživao posmatrajući sićušno lice diveći se prćastom nosiću i tamnoj kosici ispod kapice. Bio je najsrećniji čovek na svetu...
Dočekala sam još jedan srećan kraj predivne ljubavne priče koju sam po svojoj želji pretvorila u bajku. Sa mirom u duši opraštam se od divnih ljudi koji su svojim postojanjem ulepšali jedan deo mog života.
Helen"
Deniz zatvori svesku i zagleda se u jednu tačku, ispred nje je stajala pečatirana koverta naslovljena na njeno ime. Skupljala je poslednje atome snage da je otvori jer nikoga nije bilo, niko nije došao da čuje poslednje reči jedne izuzetne žene. Veče je zateklo usnulu na širokom naslonu...otvori oči i ugleda blistavi toranj i grad okupan zlatnom svetlošću. Oseti spokoj i mir nakon dugo vremena u stanu negde u centru grada koji je za mnoge bio ostvarenje sna. Uze papir sitno ispisan i još jednom pročita.
„Draga Deniz,
Malo je reći hvala za sve što si učinila za mene. Znam, teško je slušati stare ljude koji jedino sa sobom nose gomilu iskustva i mudrost koju vi, mladi, ne razumete. Istina i ja sam u vašim godinama retko slušala savete misleći da su isprazne priče. Nemam nikog, nikada se nisam udavala a čitav život sam proživljavala ljubav. Nasmejaćeš se mojim rečima i u sebi reći da sam sigurno debelo zagazila u demenciju i nemam odavno vezu sa stvarnošću. Govorim istinu, dokaz su svi albumi sa fotografijama i sveske u tom radnom stolu ispred tebe. Dugo godina sam radila kao advokat za razvode a kasnije na nagovor stare prijateljice otvorila detektivsku i agenciju za upoznavanje usamljenih duša. Puno je to ljudi, pregršt priča koje sam doživela kroz klijente. Mogu se pohvaliti da sam sigurno jedina osoba na svetu koja ima tako veliku porodicu. Svaka osoba, svaki par je deo mene i mog samačkog života. Vremenom sam želela da njihove priče spasim zaborava i počela pisati bez njihovog znanja i samo za svoju dušu na način kako sam ih ja videla. Ostavljam tebi da svima pošalješ po nešto iz mog carstva kao dar u znak sećanja na njihov najlepši deo života. Sve je markirano i zabeleženo u svesci sa kožnim povezom. Tebi dajem odrešene ruke da uradiš sa preostalim pokućstvom i stanom šta god te volja. Nemoj tugovati, živela sam ispunjen život vodeći se samo jednim pravilom...svakog dana sam činila po jednu lepu stvar uživajući u lepoti darivanja i uvek zauzvrat dobijala mir. Ponela sam pregršt najlepših sećanja i svi su bili tu, u mom srcu kada sam odlazila, srećni i nasmejani. Pozdravljam te i želim da imaš ispunjen život obojen najlepšim bojama koju samo ljubav ima..............tvoja Helen."
-Gospođo, stigla je pošiljka za vas-Alma unese paket u sobu spuštajući ga na komodu pored prozora.
Tereza zabaci kosu spuštajući iz naručja sina. Znatiželjno priđe i ugleda na pečatu da je stigao iz Pariza. Otvori ga i zastade joj dah...na dnu plišane kutije ležao je predivan bakrorez procvetale gardenije. Ispod pločice je bilo mala posveta:
„Predivan cvet sa nežnim laticama bele boje, simbol je „tajne ljubavi" najčešće sakrivene i od nas samih. Vodilja je svim zaljubljenima i onog trenutka kada pupoljak procveta u predivan cvet došlo je vreme da ljubav slobodno pustimo u život. Nadam se da će ovaj mali dar uvek biti najlepši podsetnik početka tvoje priče...s ljubavlju, Helen".
K R A J
Hvala vam puno na podršci i vremenu, hvala vam što ste i ovaj put bili sa mnom...svaki vaš komentar mi je puno značio. Veliki pozdrav od mene, vidimo se uskoro u novoj priči.
Sila Boran
