Šetala je pored Sene gledajući u svetla grada kako se pale bacajući odsjaj na mirnu površinu vode. Prošlo je tri nedelje od dolaska iz Libana...čitava večnost. Dani su se vukli sve do trenutka kada bi je pozvao i njegov bariton nežno zazvučao ulazeći u srce željno ljubavi. Živela je za te pozive gutajući svaku reč. Nemir se odavno uvukao izjedajući je, bilo je suviše dobro da bi potrajalo. Ovako još nikada nije volela...nikada, do bola, fizičkog bola. Razarao je svaki deo tela u očajničkoj potrebi za njim. Svaki proživljeni trenutak stvarao je još veću želju za njegovom blizinom. Rastali su se po njegovim rečima do skorog viđenja. U Libanu je bila sezona poslova na imanju i morao je ostati. To je bilo dovoljno, ništa nije pitala...nikada nije pitala jer ljubav ne traži odgovore, traži blizinu, traži prisutnost. Pokušavala je milion puta pogledati u budućnost i naći rešenje za njihovu situaciju ali ništa im nije išlo u prilog. Teško se mirila činjenicom da će jednom doći dan kada će sve nestati...ne njihovom voljom već odlukom nekih njoj nepoznatih ljudi. Uzdahnu i polako pođe prema stepenicama, trebalo joj metroom sat vremena do tete. Još jedno veče u očekivanju poziva, još jedna besana noć. Pređe ulicu i utopi se u reku ljudi.
-Terezaa...Terezaaaa!-začu svoje ime i okrete se. Vanesa je žurnim korakom sa kesama u rukama pokušavala da je sustigne.
-Devojko...razumem da si zaljubljena ali kolko znam to ne oštećuje sluh...vičem kao pomahnitala, pola Pariza sam podigla na noge!-prijateljica je zagrli i pogleda zabrinuto.
-Izvini, zamislila sam se...ponekad ne znam gde se nalazim i zapitam se kako sam dospela tu. Skroz sam pobrljavila i ne shvatam šta mi se desilo. Kao da sam preživela udar teretnog voza. Loše sam...osećam da se taman oblak navlači iznad mene i čekam da me oluja odnese.-izgovori rečenice u jednom dahu zahvalna Bogu što je srela Vanesu.
Prijateljica je pogleda i proguta knedlu, zagrli je i reče.
-Idemo na kafu...
Sele su mali restoran na samoj obali i brineta nestrpljivo pozva konobara.
-Momak, iza mene je naporan dan i volela bih da me obraduješ najboljom kafom i brzim nogama. –osmehnu se i namignu da ublaži prepad na zbunjenog momka. Izvadi tabakeru i zapali cigaretu uvlačeći dim i izgovori.
-Obožavam te...ti si izuzetna žena sa tragikom koju sam imala prilike samo pročitati u „Ani Karenjinoj" i plakala kao kreten pet dana. Tebe hoće „teške" ljubavi, muškarci u tvom životu tako dijametralno različiti ali komadi koji ubijaju. Matijas, je definitivno broj jedan...Lisa mi je ispričala i pokazala slike sa svadbe njegove sestre. Kosa mi se digla na glavi od njegovog pogleda...taj čovek ima nešto u sebi tako privlačno i tajenstveno. Sa njim dodirneš zvezde i zauvek ostaneš obeležen bez prava na reprizu. Potpuno te razumem.
-Hvala ti...znam da si ti jedina koja nema zadrške, jedina koja govori golu istinu i tvoji saveti su zlata vredni. Jeste da se po neki put nas tri naljutimo jer nemaš takta ali znamo da nas iskreno voliš i želiš da budemo srećne.-tiho odgovori.
-Ne razumem zašto nisi pozvala nakon našeg viđenja posle Libana. Videla sam da si potpuno odvaljena od emocija. Ne možeš ovo prevazići sama ližući rane ispod stola. Situacija je vrlo komplikovana jer koliko sam shvatila on je od nekih posebnih... Druz? Kod njih je vrlo jasno određeno stupanje u brak, nema mešanja sa drugim verama i narodima kako ispriča Lisa. Ja znam da je rano pričati o venčanju ali vas dvoje ste preskočili sve faze i između vas su na samom početku stvari vrlo jasne...vanvremenska ljubav, sudbina...kako god se to zvalo.
-Ne znam šta da mislim...susret na ulici, pa u Lionu i na kraju u Libanu. Sve se dešavalo vrlo brzo i ne mogu prihvatiti i svrstati pod kategoriju „slučajnosti". Jedno je jasno da sam pomerila pameću, budim se i zaspivam sa njim, on je svaka moja misao. Imam utisak da ludim.-jedva je izgovarala reči pokušavajući da ne zaplače.
