-Dobro jutro Mehmete...da li je mladi gazda ustao?-visok muškarac se osmehnu i potapša po ramenu žilavog starčića.
Izborano lice razvuče se u širok osmeh a oči blesnuše ispod sedih veđa.
-Koliko vidim jer ne čujem...još nije. Mladost...i ja sam u vašim godinama voleo duže spavati jer su noći bile kratke.
Tamnokosi se nasmeja i sede za sto na terasi upijajući pogledom predivnu sliku kedrove šume rasute ispod velike kuće na samoj visoravni.
-Da ga zovem ako je hitno?-čiča priđe i nasloni se na ogradu.
-Ne...sačekaću, ima vremena...
-Idem vikati ženskadiju za posluženje...kafa stiže odmah!
Nasloni se na divan i utonu u jastuke, voleo je ovaj kraj. Pitomiji od Qadishe a opet čaroban u svojoj osobenosti...nepregledna polja jabuka i trešanja prelivala su se u poljane prepune poljskog cveća. Uzdahnu i prođe rukom kroz kosu sklanjajući nemirno pramenje sa čela. Vrućina je počela od ranih jutarnjih sati, teško se navikavao jer je godinama živeo u Parizu. Žacnu ga pomisao na „grad svetlosti"i skupi obrve, senka nemira pređe preko njegovog lica. Napustio je sve i vratio se u domovinu rešen da se posveti imanju. Dugo vremena lagao je sebe da je od samog početka planirao povratak ali ona mu nije dozvaljavala da zaboravi pravi razlog. Meseci su prošli i bol je postajala manja, život je tekao dalje i sa tim se morao pomiriti. Sećanje na dane provedene u tuđini činile su lepe uspomene i opet ih je ona začinila okupirajući svaku misao o prošlosti. Nestala je kao san i ostavila prazninu kojoj se vraćao svaki put kada bi sedeo u osami.
-Matijas...izvini, potpuno sam zaboravio na vreme.-Orhan priđe pružajući ruku. Dva muškarca se srdačno pozdraviše i izljubiše.
-Nisi ti kriv...ja sam ranoranilac, kada je posao u pitanju želim ga što pre završiti. Stigao sam pre ugovorenog vremena da bi malo uživao u prelepom pogledu. Gde je Nur?
-Stiže za koji minut...hajdemo u kuću, mislim da je doručak spreman.
Seli su za trpezarijski sto i udubili se u priču o navodnjavanju i sadnicama koje su tog jutra stigle u obližnje mesto. Problem je bio u zemljištu sa visokim procentom kiselosti koje nije pogodovalo biljkama i tražili su rešenje.
Silazila je niz stepenište još uvek pod utiskom protekle noći, treperila je od njegovih dodira i kao opijena prstima prelazila preko usana uveravajući sebe da je sve bilo stvarno preživljajući svaki poljubac. Ljubav je svakim danom sve više obuzimala i podarila nešto najlepše, trudnoću. Uđe u salon i ugleda ih kako zadubljeni pričaju o poslu. Obradova se zbog brata i viknu.
-Matijas...napokon!
-Malena...divno izgledaš! Svaki put kada te vidim zaključim da si porasla za neki santimetar. Ovog puta si baš preterala, bojim se da ćeš me nadvisiti.-smešio se aludirajući na sreću u njenim očima i stomak koji se ocrtavao ispod duge haljine, ljubav nije mogla sakriti.
-Ne zadirkuj me...nije lepo nakon toliko vremena. Svi ste me zaboravili, ti i Daris jedva ste dočekali da me se rešite pa nećete ni da dođete!- oči joj se skupiše za trenutak u znak ljutnje.
On ustade i zagrli sestru spuštajući usne na njen obraz.
-Nije istina, mnogo nam nedostaješ...tiho je bez tebe ali ne mogu a da ne pomenem, uživamo u tišini...- izmače se u sekundi kada polete da ga šljapne.
Doručak je prošao u neobaveznom razgovoru i vreme je brzo prošlo, Matijas i Orhan morali su krenuti do plantaža.
-Zete, ja ću prošetati do kola a ti pokupi sve što je potrebno za nadzornike. Ponesi i nacrt...videćemo na licu mesta šta se može uraditi.-zagrli još jednom Nur i obeća da će u povratku svratiti da je vidi.
