Večeras za vas dva dela...nadam se da će vam držati pažnju za nastavak priče. Hvala na svim komentarima i vašem vremenu. Srdačan pozdrav!
-Šta si uradila??? Pobogu Tesa smiri se! Čekaj me, stižem.-Vanesa podiže ruku i zaustavi taxi. Namršti se i zagrize usnu, osećaj je nikada nije prevario, komplikovalao se i neke stvari će brzo kulminirati. Najteže od svega je bilo što je znala a morala ćutati, Evelin je držala sve konce u svojim rukama, bila je moćna žena zbog veza koje je imala preko pokojnog muža Matisa.
Kao bez duše uletela je u restoran pogledom tražeći prijateljicu. Srce joj se steže kada je ugleda skupljenu pored prozora, smrvljenu emocijama i blago rečenu, polumrtvu.
-Tereza...Tereza...šta se dogodilo? –tiho je upita hvatajući je za ruku.
-Vanesa, ne mogu. Mnogo sam propatila, i ovo sa Matijasom je agonija. – izvuče telefon i uključi...gurnu ga preko stola.
Visoka brineta iznenđeno podiže obrve gledajući visokog muškarca kako drži u zagrljaju ženu umotanu u maramu. Sledi joj se krv u žilama kada prepozna Matijasa. Tekst nakon slike glasio je..."da li je vredan čekanja? Zar ovo nije dovoljan dokaz da odeš što dalje od čoveka koji nema čast?". Vanesa stisnu usne i prelista još par fotografija. Moglo se tumačiti na sto načina, žena sa slike je mogla biti rođaka, poznanica...neko potpuno ne bitan. Isključi aparat i skoro dreknu.
-Ovo je nameštaljka, nekome ne ide u prilog da budete zajedno! Ovo je ništa, ovo je nula, ćorak! Tesa, ne poznajem čoveka ali duša mi govori da te voli. Molim te ne pravi glupost i ne pokušavaj obnavljati vezu sa Fabijanom. Taj bi i svoju rođenu majku prodao za sto franaka.
-Dete mora imati oca, sem toga i teta će biti ubeđena da je konačno sa nama sve u redu i da je beba njegova. Nemam hrabrosti ponovo je razočarati. Ne brini, znam šta me čeka u nastavku priče sa Fabijanom ali imam snage da se nosim sa tim. Ja dobijam mir a on novac!-drhtavim glasom je izgovarala reči.
-Curo...ovo nije istina, dete koje nosiš nije slučajno začeto...razmisli! Ili je za tebe lakše kao i svaki put do sada pobeći u ćošak strahujući od Evelin? Ne živiš ti njen život i ti si jedina koja treba imati kontrolu nad istim! Ti joj ne duguješ ništa! Molim te Tesa, poslušaj me.-Vanesa je sevala očima podižući ton.
-Nemoj...ne znaš koliko se žrtvovala za mene, ni za ćerku ne bi toliko. Ona je jedina koja nije dozvolila da živim u Domu. Zahvalna sam joj i jedina od njene krvi. Ne mogu još nanositi bol, slomilo bi je da sazna kako sam zatrudnela. –pričala je gledajući tupo u jednu tačku.
-Tesa...to je bila njena dužnost! Sem toga uz dužno poštovanje tvoja teta ima mnogo tajni. Nije od dragog kamenja kako misliš, čista i nevina...-prekide u momentu svesna da je dovoljno rekla.
Trže ih zvono telefona...Tereza otvori vezu.
-Dušo, Evelin je pozlilo...dođi odmah!-Adelin se tresla jedva izgovorajući rečenicu.
Besan kao ris baci telefon na krevet. Zvao je ceo dan i svaki put se uključila govrna pošta. Pokupila je stvari i napustila stan bez reči. Potpuno ga je izludela...bolelo ga je u grudima jer nije dozvolila da joj objasni...imala je svoju sliku u glavi. Tu noć je dobio poruku od Beatris, želela je da se vide i razgovoraju ponovo, verovatno se preračunala i shvatila da je preterala. Život mu se pretvorio u pakao samo zato što je od samog početka bio iskren ne sluteći da će Nur probuditi u njemu sve ono što Beatris nije. Prođe rukom kroz kosu šetajući po sobi...gde bi mogla otići? Šta ako joj se nešto dogodilo? Možda je imala tajnu vezu o kojoj ništa nije znao? Uze telefon i posle kraćeg razmišljanja pozva jedan broj.
-Daris...Orhan na vezi, treba mi tvoja pomoć.
Prijalo joj je more...izgubila je pojam o vremenu posmatrajući penušave talase. Našla se u bezizlaznoj situaciji pokušavajući da objasni samoj sebi kako je završila bez plana B? Donekle je uspela sebe ubediti da je ponelo malo mistike i romantike jer drugačije ne bi uspela izaći na kraj sa samom sobom, prvi put je ušla u nepoznatu zonu. Bez većeg iskustva i stalnog bežanja od nepoznatog, ljubomorno je čuvala svoju slobodu. Osećaj bola je paralisao, ni blizu fizičkom...kidalo je iznutra na samu pomisao da ga druga drži u zagrljaju. Bila je kao izgubljena bez njega, nije umela disati ako nije u njenoj blizini. Vraćala se sa velikom mukom u realnost koja je dobijala razmere agonije, sa tim nije umela da se nosi sem da veruje da je on podsećao na sve što je ostavila za sobom, za kratko vreme proživela je sve što nije godinama unazad. Vetar je dobijao na snazi kako se veče spuštalo i dižući talase. Oseti jezu i polako ustade rešena da već sutra uradi nešto konstruktivno po pitanju svoje budućnosti. Ovih par dana provedenih u magnovenju su joj oduzeli još novca koji se topio, a vreme joj nije išlo na ruku. Od nečega je morala živeti. Pomoć roditelja i rodbine nije dolazila u obzir jer sve bi se saznalo. Liban je prelepa zemlja i njena domovina ali ni malo naklonjena po pitanju posla za žene i stvaranja karijere. Još uvek je bila daleko od shvatanja koje je imao zapad. Žene su bile te koje su vodile domaćinstvo i rađale decu, uloga koju nisu birale ali stotinama godina unazad jedina za koju su znale. Jedino rešenje koje joj se motalo u glavi je povratak u Pariz i veliki izbor mogućnosti za opstanak.
