-Ramiz, požuri...za sat vremena stiže Amerikanka. Nadam se da je Amelia završila ručak. Celu noć sam razbijala glavu šta bi bilo pametno spremiti od hrane jer ti stranci su čudaci i jedu po prodavnicama i koje kuda.-punačka ženica je vikala iz sobe nameštajući posteljinu za gošću. Hvatala je nervoza, svaka funta je značila...teško se dolazilo do novca. Trebao joj je posao jer kući je čekalo četvoro dece koje trebalo nahraniti.
-Ne viči Sadika, sve je spremno...ceo dan zvocaš! Kao da dolazi vanzemaljac a ne žena. –muž odmahnu rukom i uze crevo za vodu da zalije travu ispred kuće.
Kuća na samom kraju grada sa pogledom na more ništa se nije razlikovala od drugih. Bela, četvrtasta u arapskom stilu sa dvorištem i malim bazenom ušuškana u stenje zaklonjena od radoznalih pogleda privlačila je turiste sa dubljim džepom željne samoće i pravog odmora. Održavao je bračni par i to im je bio dodatni izvor prihoda za razliku od drugih njihovih sunarodnika koji sa teškom mukom preživljali. Situacija u zemlji se popravljala od posledica rata ali još mnogo vremena je trebalo da se sve vrati u normalu. Obližnji grad Tir je jedino opstajao zahvaljujući stacioniranim vojnicima u bazi UN-a, i tu i tamo od po nekih zalutalih turista. Ljudi su se teško odlučivali za odmor u Libanu jer su strahovali od ratnih sukoba između Izreala i lokalnog stanovništva.
-Uhhhh...evo stiže, požuri sa tim zalivanjem! Sve radiš pogrešno samo da bi me iznervirao!-Sadika je šgrgutala zubima brišući znoj. Ulete u pomoćnu kuću i na brzinu promeni maramu...želela je ostaviti utisak i pokušati zaraditi dodatne simpatije, valjalo se zbog bakšiša.
Oblak prašine se podizao od kombija koji je makadamom prilazio kući. Uspori i polako uđe u dvorište. Vozač izađe i otvori velika klizna vrata. Kućepaziteljka zaustavi dah, starija gospođa sa naočarima izađe i blago se osmehnu.
-Dobar dan...ja sam Helen Rodžers . Nadam se da vam nisam zadala puno posla? – srdačno pruži ruku zbunjenoj Sadiki.
-Ne, taman posla...drago mi je da ste došli. Izvolite u salon, sve je pripremljeno...
Žene uđe u kuću i zadovoljno klimnu glavom. To je bilo ono što je tražila, malo nameštaja i isključivo u koloritu lokalnog stanovništva. Lepe prostrane sobe sa izvanrednim pogledom na more blještale su na popodnevnom Suncu. Velika teresa na krovu privukla je veličinom i ležaljkama ispod procvetalog ružinog drveta.
Sadika zadovoljno protrlja ruke, ova je bila prava svetska dama, mirisala je na novac i gospodštinu. Pokušala je nešto više saznati ali odustade kada joj starija gospođa reče da joj treba malo vremena za odmor nakon puta.
-Nur...danas idemo do grada. Majka je ispisala spisak dug kao autoput, za dva dana je slavlje i žene čekaju bakaluk!-devojčurak ulete u sobu kao letnji povetarac.
-Idem...sačekaj me u dvorištu, nisam završila sa tuširanjem.-viknu iz kupatila. Namršti se za trenutak jer oseti ponovo pritisak koji je gušio. Sa zebnjom je očekivala dan kada će se cela maskarada završiti. Još uvek je bila pod utiskom scene kada je Orhan našao na obali u društvu dvojice kolega i koleginice sa fakulteta. Besan kao ris odvukao je do kola i strpao na prednje sedište. Svađa je trajala do kasno u noć a onda je nakon dva dana ćutanja progovorio.
-Ovako ne ide...očigledno je da naš dogovor ne funkcioniše. Vraćamo se za El Qamar, reći ćemo istinu roditeljima. Sigurno postoji rešenje i za ovakve situacije, zajednica će biti obaveštena i na osnovu naših priča doneće odluku.-tiho je izgovarao rečenice zagledan u plavetno jutro.
Progutala je knedlu posmatrajući široka leđa, tamna kosa presijavala se na svetlosti kao kontrast snežno beloj košulji. Srce joj je tuklo kao ludo, najviše se ljutila na sebe potajno očekujući da će pokazati makar malo interesovanja za nju. Imala je utisak kao da govori sestri ili detetu. Uđe u trpezariju i zabaci kosu odgovarajući kroz stisnute zube.
