Napolju je pržilo Sunce, grupa radnika je razvlačila žicu pripremajući teren za sadnice ne obazirući se na znoj koji je klizio niz leđa natapajući im košulje. Zaustavi se crni terenac i iz njega izađe tamnokosi muškarac. Hodao je lagano obučen u tanke letnje pantalone i polo majcu zaklonjenog pogleda iza tamnih naočara. Jedan od ljudi ga ugleda i osmehnu se dobacujući ostalima.
-Evo gazde! Gosn Matijas...još malo i gotovi smo.
-Vidim, zadovoljan sam...upravo dolazim od šeiha Salima. Uskoro će doći kamionet da vas odveze na ručak u porti crkve. Kako podnosite vrućinu? –osmehnu se posmatrajući njihova znojava lica.
-Odlično...navikli smo. Važno je da ima posla. Biće naporno za stubove...tu je malo teže jer se ukopavaju.
-Mogu li ja pomoći?
-Ne...bilo bi nas sramota, gazda a da kopa pored nas.
Matijas se osmehnu i skide majcu, uze rukavice od jednog radnika i kramp. Momci su ga zadivljeno posmatrali...bio je zreo muškarac, krupan i jak, snažnih mišića. Njegov udarac je sa lakoćom razbijao tvrdu zemlju dižući prašinu. Nemirno pramenje kose lepilo se za čelo a oči blistale ispod tamnih veđa, uživao je u fizičkom naporu izbacujući iz sebe gomilu negativnih misli...uz njegovu pomoć brže se postavljala ograda. Prekide ga zvono telefona.
-Gospodine Matijas...na vezi je šeih, treba mi vaša pomoć ukoliko ste u blizini!-uznemiren glas starca ga zabrinu.
-Jesam, recite...
-Dete naše susetke slomilo je ruku i hitno treba u bolnicu jer je prelom po mišljenju našeg doktora komplikovan. Nemamo u selu brzo i komforno vozilo da bi dečaka prevezli pa ako bi ste hteli...
-Stižem odmah!
Došao je ispred ambulante i svirnuo. Izađe iz kola otvarajući zadnja vrata i sledi se kada ugleda Mayu. Šeih je rekao susetka, nije spomenuo učiteljicu. Njen osmeh podiže oluju u njemu, oseti slabost i bol koja se brzinom svetlosti razli po celom telu.
-Hvala vam najlepše gospodine...ne znate koliko ste nam pomogli. Ovo je naš sin...-govorila je na francuskom. Iz omanje zgrade izađe mlađi čovek i srdačno mu pruži ruku.
-Ja sam Reis...seoski lekar, čujem da vam je Maya moja supruga objasnila o čemu se radi. Puno vam hvala na pomoći.
Stajo je potpuno sluđen...znao je da pred njim stoji sasvim druga osoba ali zadrhtao bi svaki put kada bi spustila pogled na njega.
Trže se i odmahnu rukom u znak da ne želi zahvaljivanje i tiho izgovori.
-Dajte dečaka...smestite se pozadi i krećemo odmah.
Vozio je brzo jer je dečak trpeo jake bolove. Oblak prašine se dizao sve dok ne izađoše na asfalt. Ostatak puta do bolnice razgavorao je sa Reisom o problemima u selu i velikom procentu neobrazovanih i nezaposlenih. Saznao je da su njih dvoje zaručeni od malena u dogovoru porodica i da žive u srećnom braku. Kontrolisao se da ne gleda u retrovizor tražeći njeno lice...te oči ispod gustih trepavica su ga fascinirale izazivajući jezu svaki put kada bi se srele sa njegovim. Odahnu kada su stigli u Tir.
-Reis, da vas sačekam? Odavde nemate prevoz, koliko sam upoznat autobus za sela ide samo u jutarnjim satima.
-Hvala vam Matijas...ne znam, ne bih da vas zadržavamo. Ostavili ste svoj posao da bi nama pomogli. –čovek ga pogleda zahvalno.
-Nije problem...čekaću vas u kolima. Kada završite vratiću vas u Dernimas.
Parkira kola i uputi se u obližnju prodavnicu da kupi vodu, vrućina je bila nesnosna. Pokuša otrgnuti misli od Tereze ali ga je opsedala i sve više se vraćao na Mayu. Vrati se u Lion i noć koju su proveli zajedno, na Evelin i njihov poslednji razgovor...prošlost ga je još uvek lomila. Nur mu je jednom prilikom rekla da se čula sa Lisom i pitala za Tesu. Odgovor je bio da niko ne zna šta se dogodilo sa njom nakon majčine smrti. Prijateljica je tražila mesecima ali bez uspeha. Prekinula je svaki kontakt, odselila se i nestala. Bio je ubeđen da se ipak vratila mužu i negde žive povučeno i srećno uživajući sa bebom.
