Prosidba

Već danima planiram kako da je zaprosim. Menjam planove, mesta, načine. Priznajem i da imam tremu, drži me neki strah, ali stvarno ne znam od čega. Opcija da neće pristati, svakako uvek postoji ali je malo verovatna.

Dani su prolazili, odlazili smo i kod njenih i kod mojih. Na tim gostovanjima čulo se neizrečeno - kad ćete se već jednom uzeti, zbog čega vam prolazi vreme?

A vreme je prolazilo. Znao sam nešto zasigurno, sama prošnja će trajati pet minuta, nakon ko zna kolikih psiholoških priprema, ali ono što je važnije, je vreme neposredno nakon toga. Taj pristanak će značiti da oni više nisu gospodari svojih odluka i ponašanja, već će to biti neka viša sila.

Postaćemo posmatrači vlastite sudbine. Ništa više od nas ne ovisi. Svi će nam govoriti šta sledeće moramo da radimo. Da ne uvredimo, da ne naljutimo, da ne razočaramo, moraćemo da klimamo glavama da bude onako kako drugi žele. Zašto jednostavno ne bih mogao da je upitam - hoćeš li biti moja, - ona da da odgovori - hoću, - pa da priča bude završena, čemu te puste komplikacije, kao da će one garantovati sreću i blagostanje?

Znam da je ona odgajana da bude princeza i da joj se ispunjavaju želje, ali mene niko nije odgajao da budem princ. Meni niko nikad nije ispunjavao bilo šta važno.

Znam da mi je sudbina da izigravam klovna i da ću morati da plešem kako drugi sviraju.

Prilično mrzovoljan sam išao da tražim verenički prsten. Otkud znam koja veličina je odgovarajuća? - Možete ga vratiti pa zameniti, - dobio sam odgovor.

Mogu li ja devojku da vratim njenim roditeljima ako mi ne bude odgovarala?

Svakako je primetila razliku u mom ponašanju, dok smo bili zajedno, sve češće sam bio nervozan. Hoću li se osloboditi nervoze kad je zaprosim? To me pitanje baš mučilo.

Tog jutra sam joj rekao da imam nekih obaveza, odgovorila je da i ona ima. Počeo sam da obilazim juvelirske radnje. Bio sam u dubini prodavnice kad sam kroz izlog primeti nju i njenu prijateljicu kako gledaju u mom pravcu. Nisam bio siguran da li su me videli, jer sam bio u priličnom mraku, dok su svetlele jedino vitrine i pult, da bi istakli sjaj dijamanata.

A u to da su me videli postajao sam sve sigurniji po promenama u njenom ponašanju koje su usledile. Počela je sve više da se šali na moj račun i da smišlja razne insinuacije gde bi me pravila smešnim i slabim. Nakon toga bi me ljubila, ali je gorak ukus ostajao u mojim ustima.

Čak i susret s njenim roditeljima nije više bio normalan. Preterano su bili ljubazni prema meni, ljubili bi me bez ikakvog razloga. Povlađivali u svemu što bih govorio. Namerno bih počeo govoriti gluposti i to bi mi povlađivali. Znao sam da tu nešto nije u redu ali nisam znao tačno šta. Naravno, naslućivao sam, nisam baš toliko blesav. Međutim, ono što mi nikako nije bilo jasno jeste zašto ljudi menjaju ponašanje zbog nekih banalnih sitnica a ne menjaju zbog važnih stvari. Da li je ta mala kutijica sa još manjim prstenom toliko sudbonosna?

Koliko mi je poznato, mnoge veridbe su raskidane, neke čak sekund pred onim presudnim da na venčanju. Da li to namerno hoće da prave dramu ili je neka teška muka naterala da ne mogu otkazati veridbu pet minuta ranije nego kad svi ljudi to očekuju? Sa mojom voljenom sam bezbroj puta razgovarao i bili smo potpuno jednoglasni: - mi se volimo i to nam je najvažnije. Kad se budemo venčavali to ćemo raditi isključivo zbog sebe a ne zbog drugih ljudi, da bi njima udovoljavali jer je to nemoguće.

Međutim sad sam se našao u rakoraku, u nekoj mrtvoj ili nedefinisanoj zoni. Još smo momak i devojka, nismo još u braku, pa da živimo nekim zajedničkim životom i da ipak, bar ispočetka, trpimo posete znanih i neznanih i da im po stoti put pričamo kako smo se upoznali, koliko se volimo i koliko smo srećni što smo zajedno. Ne samo što još nismo bili u braku nego još nismo bili ni vereni a svi su se prema nama počeli ponašati kao da smo pali sa Marsa i da pokazuju prstom na nas kao da smo okuženi.