Prosidba

Dvanaesti deo - šta bi bilo kad bi bilo?

-Nećemo. Bar nisam planirao to tako brzo. Međutim ono što bih želeo jeste da te osetim. To bi mi mnogo značilo ako nemaš ništa protiv?

-Pa zar nisam na tebi, zar me ne držiš čvrsto? Šta bih trebala još da radim?

-Mogla bi da mi otkopčaš pantalone.

-Zar ne možeš ti to sam? Meni je to malo nezgodno.

-Kako da to uradim, kad su mi ruke zauzete? Nikako ne želim da ih maknem sa ovog lepog mesta.

-Dobro neka ti bude, - Smiljana se malo odmakla i otkopčala kaiš i dugme na pantalonama, pa me pogledala.

-A šlic?

Vratila je pogled pa onda i to otkopčala.

-A ostalo? - ja sam bio uporan.

-Smiljana je bila neodlučna. Videlo se da joj nije lako.

-Da li ti je neprijatno? - pitanjem sam joj hteo dati podršku.

-Jeste malo, - imala je hrabrosti da prizna.

-Mogao sam i ja, ali mi je bilo važno da baš ti to uradiš. Ništa ti ne brini, imaš pored sebe svog Milutina koji je predvideo baš ovakvu situaciju. Tvoja reakcija me ni malo nije iznenadila, više bi me, ali ne mnogo, iznenadilo da si odmah pristala. Sada ću primeniti jednu zaobilaznu metodu, koja se zove ulaz na mala vrata i koja će ti se mnogo dopasti.

-Znam da razmišljaš o meni i da si pažljiv. To sam znala odavno. Nadam se da si zadovoljan kako ti uzvraćam?

-I više nego zadovoljan, čak presrećan.

-Ako je tako, mogla bih ipak da završim ono započeto sa tvojim pantalonama.

-Nemoj sad. Imaćeš drugu priliku koja će ti biti mnogo prijatnija. Sada se samo nasloni na mene ovako kako je. Pričaćemo o nekim temama. Neke stvari jednostavno ne valja preskakati. Kao kad dođeš na fakultet sa slabim predznanjem. Od prvog dana počneš zaostajati, a ni sama ne znaš zašto.

Možda je delovalo da na tebe vršim pritisak u vezi otkopčavanja mojih pantalona, ali je valjda logično da od tebe očekujem ravnopravnost. Ne mora ona biti stopostotna pogotovo ne na početku. Razumeću ako ti treba više vremena da se prilagodiš. Međutim tu postoji nešto drugo. Ti si rekla da si spremna da ti pravim dete.

-Jesam spremna.

-Verovatno si zamislila da ležiš na leđima zatvorenih očiju i raširenih nogu. Da onda nešto uđe u tebe a da pritom ne znaš ni kako to izgleda. Za mene pravljenje deteta nije samo fizički već i izuzetno jak emotivni proces. Postaću otac vodeći ljubav sa ženom koju izuzetno volim, a isto tako volim i sve na njoj, i kad se smeje i kad se mršti. Ali kako da razumem to što ona leži nepokretna zatvorenih očiju. Možda ne želi da me gleda dok joj radim tu neprijatnost?

-Nisi u pravu! Zatvorene oči su zbog toga da bih bolje doživela to što mi se dešava.

-A to što ležiš nepokretna?

-Pa sad, to je zato da nešto ne pokvarim.

-Nešto ti baš i ne verujem.

-Pa šta bih trebala da radim?

-Odgovoriću ti indirektno. Mi odlučimo da pravimo dete. Ja se skinem i legnem na leđa u krevetu, zatvorim oči pa ti kažem da sam spreman. Tebi nešto tu nije jasno. Ja ti objasnim da ti trebaš preduzeti sve što je potrebno. Šta bi ti napravila?

-Stani malo. Zar nije normalno da to muškarac radi ženi, a ne žena muškarcu?

-Gde piše da je to normalno?