Prosidba

3. deo - Smiljana i prsten

Nas četvoro smo sedeli u dnevnom boravku iako je trpezarijski sto bio već poslužen. Majka nije dozvolila da se odavde maknemo dok ne dođe Smiljana, a koliko puta se ranije muvala po kući pa je niko nije primećivao a sad je odjednom postala tako važna, pa nama ništa drugo nije preostalo nego da čekamo, a to čekanje se malo i odužilo. Rekla je da će se samo presvući a nema je već dobrano.

Da nije bilo Jovanke ja bih se već bio opružio na kauču, ovako me ipak bila sramota. Zato sam zatvorio oči i dok su ovi oko mene pretresali neke banalne teme od kuvanja do politike, ja sam razmišljao o onome što mi se sve danas dešavalo. Nisam morao da se naprežem da se prisećam šta se dešavalo je se sve dešavalo danas, dobro, bilo je i nekih drugih podsećanja, problem mi je bio kako sve to da posložim u svojoj glavi po važnosti. 

Najosnovnije pitanje je bilo koliko ja volim Smiljanu i koliko ona voli mene. Šta je iluzija a šta stvarnost? U startu razmišljanja sam zaključio da materijalne ili objektivne stvari imaju nekog, ali nemaju velikog značaja. Ako je neko lep ne znači da je to dovoljno da ga volim. Isto tako je i sa mladošću. Ništa drugačija situacija nije ni ako je pametan, duhovit ili privlačan. Gomilanje tih elemenata svakako daje određenu težinu, ali je to ipak samo slika koja je okačena na zidu. 

O onoj poslednjoj reči koju sam spomenuo - privlačnosti, e tu je već vredno zastati i o njoj dobro razmisliti. A da me je Smiljana privlačila ne treba ni isticati, ni svojom lepotom ni mladošču, već onim što je u njenom telu ili duši. To sam hteo da držim u svom zagrljaju. Nekako mi se čini da je reč privlačnost važnija od svih ostalih nabrojanih vrednosti, pa čak da ih na neki način pokriva, čuva i prisvaja. Koliko je Smiljana pametna u odnosu na neki prosek to tačno nisam znao ali sam znao da ja nisam dovoljno pametan. Previše mudrujem i pravim gluposti. 

Jedina pametna stvar je bila što sam je zaprosio. To mi se bar sada tako čini, ali je pitanje da li sam svestan značaja tog čina. Možda sam devojku uhvatio na prepad, shvatila je da mora u trenutku odlučiti, a joj nisam dao ni malo vremena da razmisli o toj odluci. Šta bi se bilo desilo da me je odbila? To je veoma ozbiljno pitanje jer ako na njega znam odgovoriti onda će mi biti i jasan značaj pristanka. Recimo da mi je rekla, - ti mi se sviđaš ali ja o tome moram razmisliti. - 

Zar to ne bi bio jedan razuman odgovor. Koliko bih ja njime bio razočaran i šta bih po tom pitanju preduzeo? Priznajem da mi se razmišljanje u tom pravcu ni malo nije dopadalo. Završili bi šetnju, ona bi se vratila svom seckanju ruža a šta bi se dešavalo sa mnom? Ja sam već bio u totalnom haosu, nakon toga bih bio u još većem. Razmišljao bih da li da li će ona prihvatiti ili neće. Šta ako ne bi prihvatila, a ja čekao kao žedan pored vode? Koliko bi to mene dotuklo i na kakvu sledeću nepromišljenost bih bio spreman? 

Svaka normalna osoba koja ima i malo pameti bi rekla za mene da sam u tom trenutku kad sam bio na stepenicama i čitao poruku na mobilnom, bio i razočaran i besan. Ostao sam bez devojke svestan promašaja kojeg sam učinio, jer sam dugo vremena ubeđivao sebe da je ona idealna za mene. Ušao sam u mašineriju, gde nisam znao šta me snašlo, predbračnih šema, plesanja kako drugi kažu, dugo ne shvatajući da ne pripadam tom cirkusu, bez obzira što većina ljudi pleše u ritmu te muzike ili bar glumi ples. Ja nisam uživao da glumim u tom komadu. 

Ako je tako, da li sam ja Smilju zaprosio iz revolta? Morao sam sebi priznati da je nečeg od toga bilo. Dobro, neka je. Sada se postavlja pitanje ima li to i neku dobru stranu, jer nikad nije sve tako crno kako izgleda. Jer ako sam zaključio da bih bio potpuno izgubljen da me je odbila onda to logično znači da sam sebe našao što je pristala na moju prosidbu. To bi značilo a sam okončao moje lutanje i da sam napokon našao svoj smisao i t osve zahvaljujući njoj, nevezano da li se to desilo slučajno ili ne, brzo ili ne.