Prosidba

Deo 15. - povratak kući

Držeći se za ruke Milutin i Smiljana su krenuli svojoj kući. Bili su umorni ali i zadovoljni. Nebo je postajalo sve svetlije a do njih je dopirala buka ranoranilaca. Oboma je bilo jasno da su mnoge teme u razgovoru tek načeli, ali da će te teme imati i drugu sliku i priliku. Zamišljati ili biti ljubljen ne može biti isto, iako može biti jednako lepo. Dok su hodali prema automobilu ali i kad su ušli u njega nisu mnogo razgovarali. Uskoro su stigli pred kuću. 

Smiljana je razmišljala šta bi bilo dobro da uradi. Šta bi neka druga devojka ili verenica na njenom mestu uradila? Da ode u svoju kuću gde ima sve što joj je potrebno i za presvlačenje i od pribora. To bi onda značilo odvajanje a o nekom budućem sastanku nisu nije bilo spomena. Milutin ju je držao za ruku i vodio sa sobom, tu nije bilo dileme. On želi da ona bude s njim. Koji bi razlog mogao postojati da ona s njim ne bude? 

Roditelji su ih amenovali, gledali su ih kako zajedno leže u krevetu. Bila je sa prljavim nogama, ali je jedino ona toga bila svesna. Nije zaboravljala jedni važnu sitnicu, jer ga je stalno pogledava, da ima prsten na ruci, i to ne bilo kakav prsten. To je bio zavetni prsten. Onaj koji znači pripadanje Milutinu. Nije silom naterana pa da se predomišlja. To čak nije bio ni običan, bez obzira na vrednost, verenički prsten. 

To je bio porodični prsten kojim se ona obavezala da pripada porodici. Ako bi ga morala vraćati onda to ne bi bilo Milutinu već Stojanki njegovoj majci. To je bio njen prsten, pa je na neki način još i dalje, samo što nije više na istoj ruci. Možda ne proceduralno, ali ju je i njena majka Jovanka predala i Milutinu i njegovoj porodici. Bilo kakav eventualan raskid sa Milutinom bio bi dubok raskid dve porodice. Kako bi posle tako nečeg mogli da pogledaju jedni drugima u oči? 

A toliko su godina s njima bili zajedno, i ona i njena mama. Radile su i pomagale kad god je šta trebalo, ali su sa druge strane dobijale poštovanje i podršku. Obično se posle zaruka, veridbe ili prosidbe ide na sledeći korak. Primetila je da to Milutina uopšte ne zanima. Sve je prepustio roditeljima da se oni s tim zanimaju a da njega ostave na miru. Smiljana se tome morala prilagoditi ma kakav stav ona o tome mogla imati. Nije bila ni ucenjena ni pritiskana. 

Imala je svoj stav naravno, ali bi bilo bolje da ne komplikuje jer bi joj se moglo desiti kao i njenoj prethodnici. Ako bi imala neke zahteve mogao bi Milutin, bilo u šali ili ne, da pokrene pitanje njenog miraza. To bi onda ličilo na neku trgovinu, a Milutin je bio i više nego jasan, on želi nju i samo nju, bez ikakvih repova i uslovljavanja. Isto to želi i Smiljana, nema tu nikakvog neslaganja. On je sada vodi u svoju kuću, u svoju sobu koja nema ključa, i u svoj krevet. 

Ne zato da bi u njemu nešto radili već da bi bili zajedno. Nekad je verenički ili predbračni staž služio da se mlada pripremi na brak. Izgleda da su ta vremena davno prošla. Razumela je ona Milutina odlično šta je hteo postići sa maženjem na klupi u Studentskom parku i ispod mosta na Adi. Hteo je da nju pripremi i da se bolje intimno upoznaju, iako mu se ona direktno nudila ali on to nije hteo. Da je hteo nisu ni morali otići u šetnju, mogli su ostati kući i obaviti sve u krevetu. Ovaj način koji se desio Smiljana će dugo pamtiti.

Posebno će pamtiti haljinu. Nije samo reč o tome koliko je vremena i ljubavi utrošila dok ju je krojila i šivala već šta je sve maštala za to vreme. Za Smiljanu je ta haljina imala vrednost venčanice. Od kako ju je sašila slika Smiljane i Milutina je polako pa sve brže počela da bledi od one prve zamišljene kako će biti zajedno. Morala se pomiriti s tim da je izabrao drugu a Smiljana odlazi u zaborav zajedno sa njenom haljinom s kojom je mislila da će začarati Milutina. 

Ali kako kad takve prilike nije bilo ni u najavi, a šanse su ubrzano kopnile? Vereništvo Milutina i te druge samo što se nije desilo. I umesto da Milutina začara tom ekstravagantnom haljinom izabranog kroja i dizajna poznate marke, Milutina je začarala sasvim običnom haljinom na cvetiće, najjednostavnijeg mogućeg kroja. Izgleda da je prepoznao, ne tu jednostavnu haljinu nego baš nju, Smiljanu u toj haljini, kao onu koja njemu treba.