Prosidba

Deseti deo - devojčica

-Mene tvoja ruka uošpte nije iznenadila, moglo bi se čak reći da sam je očekivala, ali ne u smislu da sam je poželela, nego da je normalno da tamo bude, preko ili ispod gaćica, kako tebi odgovara. Rugao si se da bih ti ono što si hvatao rukom stavila pod nos da je ljubiš, ali u tome ima istine, stvarno bih ti je stavila a objasniću ti zašto. Mi se celo veče, pa čak i ceo dan, na neki način diramo ne samo fizički nego i psihički. Držiš me za ruku, hvataš me za dupe, diraš me spreda, grliš me, mlako me ljubiš...

-Mlako, a?

-Nije kritika, već smo o tome pričali. Detaljno si mi opisao gde i kako bi me ljubio, i dok šetamo mi govorimo o ljubavi. Dakle ja sve tvoje reči doživljavam kao da su se stvarno desile. Dok si pričao kako bi me dole ljubio ja sam dole počela da vlažim, to je dokaz kako reagujem na tvoje reči. Nakon svega što pričamo ja imam osećaj kao da smo to već radili. Tvoja ruka ispod moje haljine ili na mom licu kod mene nema razlike, sve mi jednako prija i ništa me ne iznenađuje, jer je to tvoja želja koju ja smatram i svojom.

-Da nisi možda otišla malo predaleko? Do juče si samo bila stidljiva devojčica koja je skrivala pogled svojih lepih očiju iza dugačkih i prirodnih trepavica, a u roku od samo nekoliko sati dobiješ takvu slobodu da bez problema govoriš o svom seksualnom uzbuđivnju - ja sam dole ovlažila, pipni pa proveri. Ne mogu ti se načuditi.

-Jesi li ti ozbiljan ili me zezaš? Ako si ozbiljan, onda ti meni odgovori na neka pitanja. Zašto si tu devojčicu sa dugim trepavicama zaprosio, ako si mislio da je nezrela? Pričao si joj šta bi joj sve radio i ispipao je po celom telu, a ona ne sme da kaže da ju je to uzbudilo i da je zbog toga ovlažila.

-Zato što ja tu devojčicu volim.

-Možda sada, ali nisi ranije kada si me prosio. Tada je to i za tebe i mene bio rizik. Ja sam u taj rizik ušla srušivši sve mostove iza sebe. Htela sam da budem s tobom i da budem tvoja. Kad sam to u sebi rasčistila, nestalo je bilo kakve kolebljivosti, ili sam tvoja ili me odbaci. Neću da ti se dajem ni pola ni po malo, delić po delić. Sve će biti tvoje i moje vlaženje i moj stomak kad naraste. Baš sam ljuta na tebe.

-Dođi da te ljubim da se pomirimo. Tome sigurno ne možeš odoleti?

-Neću da se ljubim i gotovo! - Smiljana je napravila ozbiljan izraz lica.

-Pa kako ćemo ovo da rešimo?

-Drži me za ruku dok se ne smirim.

-A smem li govoriti da te volim, ako te ne smem ljubiti?

-Ne smeš ni to.

-A da ti opisujem kako ću ti praviti dete?

-Ni to me ne zanima.

-A da li te zanima ime koje sam smislio za našu ćerkicu?

-Koje si ime smislio? - Ipak sam pronašao Smiljinu slabu tačku preko koje se njeno inačenje slomilo

-Biserka.

-Hm. A zašto nije Zlatanka, ili Srebrenka?

-Zbog toga što su zlato i srebro metali. A Biserka je žensko ime od bisera koji nastaje u školjki. Ti i ja smo ta školjka, pa ćemo zajedno da brinemo da Biserka naraste u lepu i pametnu devojku.

-Dopada mi se ime Biserka. A šta ako ti rodim dečaka?

-Tada ću tebi prepustiti da izabereš njegovo ime.

-Stvarno ćeš to uraditi?

-Naravno, ali samo ako mi sada dozvoliš da te poljubim.

-Ne dozvoljavam. -Smiljana je nastavila sa svojim inačenjem. Nije me to mnogo brinulo, jedino što nisam znao zašto to radi. Možda nije znala ni ona? Zaključiosam da je nekad bolje da ništa ne pričam. Mogao sam da je privučem k sebi pa da je poljubim, ali nisam hteo da rizikujem. Dok je njena ruka bila u mojoj, smatrao sam da je sve u redu.