Koncern 4: Nestao 🔚

12. Opet nisi održao obećanje

Sonja je u stvari bila dosta dobro. Sa svakom kapi infuzije koja je utjecala u njezino izmučeno tijelo vraćala joj se energija, s energijom je dolazila i svijest, a s njom je stigla i spoznaja šta je napravila i šta se sve moglo dogoditi. Grižnja savjesti ju je tako žestoko tresnula da je mislila kako će iskočiti iz vlastite kože. 

Šta je ona to radila? Zašto je to radila? Šta joj je sve to trebalo? Kako će ikad moći pogledati u oči svom bratu? Kako stricu Pavelu? Olgi? Pa onim ljudima u Zagrebu – Goranu, Miri, djeci, onoj kuharici... Bilo ih je još koje je povrijedila u besmislenoj težnji za nečim što je mislila da mora imati.

A šta je to morala imati? Putovanja? Odjeću? Vilu? Šta? I zašto joj je sve to trebalo? Što da je zbog onih novaca ostala bez... Ma, nije se to usudila niti pomisliti. Jedna suza kliznula joj je niz sljepoočnicu i nestala u jastuku. Samo jedna suza, ali ona teška, gorka, istinita, iskonska... Iskrena suza, koja uistinu peče, ali i pročišćava, suza koja kao da je iz Sonje isprala onu razmaženu pakosnicu. Znala je što prvo mora napraviti, a kad to obavi, kad ih sve obiđe, onda... Onda će do kraja života okajavati nekadašnju sebe.

U uglu polumračne sobe vidjela je krupno uspavano muško tijelo koje je utonulo u veliku fotelju. Bio je okrenut bočno i nije ga mogla prepoznati.

- Lev? – tiho se oglasila.

Muškarac se trgnuo, naglo ustao i prišao bliže.

- Nije Lev, malenka, ja sam, tvoj djadja. Kako si? – stric Pavel ju je pažljivo proučavao, bojeći se da je dodirne, ovako krhku i slabašnu.

- Dobro sam.

Pavel ju je i dalje pažljivo promatrao.

-Dobro sam, djadja, stvarno. Daj mi podigni krevet i daj mi vode.

Kad je to obavio, pogledala ga je tužno.

- Koliko sam tu?

- Od jučer predvečer.

- A sad je?

- Sad je četiri popodne.

- Djadja, gdje je Lev?

Pavel je spustio pogled.

- Djadja?

- On je isto ovdje.

Sonja je s nadom pogledala u vrata kao da će njezin željeni brat ovoga trenutka ući kroz njih. U tom trenutku začula se u hodniku galama, topot sitnih ženskih koraka pa krupnih muških... I onda nekakav lom, tresak vrata...

- Ostani tu – Pavel joj je odsječno rekao, kao da bi mogla skočiti i pobjeći.

Osluhnuo je, a potom oprezno provirio. Ista dva čuvara stajala su pred Sonjinim vratima, sve je izgledalo kao i ranije, kad je dolazio, samo... Čuvari su bili zadihani. Od stajanja pred vratima?

- Šta je bilo? I nemojte mi reći ništa – Pavel im se strogo obratio dok je namršten prelazio pogledom s jednog na drugog. Onaj stariji, u tridesetima, uspravio je ramena, pročistio grlo i progovorio: - Imali smo mali incident, ali sada je sve u redu. Molim, vratite se u sobu.

- Slušaj, mali, nemoj me praviti budalom. Kakav incident? Šta je bilo? Je li sve u redu s mojim nećakom?

- To ćete morati pitati nekog drugog, mi smo zaduženi za gospođicu – čuvar nije odustajao. Pavel ga je i dalje namršteno promatrao, ali su mu se usta jedva primjetno podigla u osmijeh. Dobro je, mali je profić, ne da se zastrašiti. Pročistio je grlo i izvukao onaj svoj naredbodavni ton: - Dobro, pazite na gospođicu, idem do vašeg nadređenog – žustrim se koracima udaljio hodnikom. Iza ugla dočekao ga je potpuno drugi prizor od mirnog, kakav bi ljudi očekivali na odjelu intenzivne njege. Hodnik je bio krcat tipovima u odijelima i sa slušalicama u ušima, svi su nešto mrmljali u mobitele i uzrujano hodali gore-dolje. Na drugom kraju ugledao je Aleksandra i odlučno krenuo prema njemu.